ПАПИР
Горан Петровић
Лагуна, 2022.
160 стр.
Горан Петровић није познат великом броју људи у Србији првенствено због своје личне ненаметљивости. Чини се да је успешно избегао широки захват узајамне нетрпељивости присутне у српском јавном говору у којем се „велике идеје“ и ускогрудни светоназори крвнички надмећу. Своју улогу писца схвата на другачији начин.
Његова новела Папир као да представља подсвесно опирање убрзаности и халабуци савременог стваралаштва, па и света уопште. Роман са читаоцем корача уназад, враћајући се у прошлост и у њој тражећи „мир и тишину“ и готово религиозни отклон од стварности, никада не заборављајући узалудност такве тежње. Не треба, додуше, овај роман сматрати „несавременим“. Он по речима Александра Јеркова – „говори о савремености, иако је смештен у средњи век.“[1]
Протагониста Петровићевог дела је погурени напуљски писар који над „кротким пламеном скромне величине“[2] престаје да пише у страху од оних који „као да имају и праве рогове“[3]. Роман, парадоксално, почиње када се писање завршава, а разлог томе је навала демонизованих представника стварности на пишчева врата.
Писар је, очекивано, сиромашан и за себе иште искључиво материјал којим ће да „намири пламен“ у чијем светлу се скрива. Јасно нам се илуструје на основу његових поступака и трагичне судбине да протагонисту карактерише „неразумност“, извесна доза јуродивости која ради „вишег циља“ одбија да учествује у неподношљивој стварности. Алегорија се проширује управо критиком господе и мерканта који писара приморавају на мрске послове – да бележи „лихварска дуговања“ и ствара „римоване лаудације.“
За кога он онда пише? Одговор је недвосмислен, за оне који „из радозналости понешто плате како би макар завирили у његов свет“[4] тј. читаоце који су веома јасно, као и писар, носиоци борбе против „овог света у којем се животарило на уобичајен начин.“[5]
ЈУНАЦИ
Протагониста се свесно повлачи из света, он страсно доживљава чин стварања, посвећује се њему готово јуродиво, а најпосле бива силом одведен да служи „стварности“ и њеним демонизованим представницима. Јунаци овог романа су занесењаци јер Петровић уметност схвата као „подвиг“. Врхунска књижевност захтева жртву како би она постала „историја више од историје и уметност више од уметности.“[6] Најбоља илустрација таквог става представља лик чувеног Берта Толентина, уметника витражисту који говори „…нема витража где нисам и ја уграђен, душа ми је делом свуда заливена оловом.“[7].
Истински уметник ствара за вечност, његов циљ није овоземаљско признање, већ је то подражавање космичког устројства небеса и непрестане смене живота и смрти. Толентино у том кључу ствара витраж који „…Час се радосно, изненада рађа… Час мре, помирено са собом, уједно и са крајњом тачком универзума!“[8]
Судбина посвећеника и занесењака није нимало лака. Наиме, управо је Берто Толентино свој живот жртвовао због уметности. Петровић нам говори како је чувени витражиста на смрт искрварио у малом јадранском словенском граду. Мајстор који је годинама обилазио и поправљао горде катедрале потпуно се исто посветио ситнијем и наизглед безначајнијем послу „са оне стране Адријатика“. Његова неуморна жеља за савршенством описана је градацијски, кроз низање његових повреда налик на свете ране Христове.
Будући да је хтео да витраж буде савршен, уметник није одустајао од покушаја да последњи тврдоглави комад стакла улегне на предвиђено место. Крв му је липтила из јагодица, а затим из дланова и руку „…чинећи локву у којој је шљапкао босим стопалима…“[9] Коначно, када је задовољан својим делом смогао снаге да обрише сунђером крв са прозора, погледао је последњи пут витраж и изговорио: „Није лоше! Лепа смрт!“[10]
ЗЛИКОВЦИ
Ипак, није сваки човек који ставара уметник, нити доприноси бољитку својим стваралаштвом. Најбоље нам се такав став илуструје управо у дихотомији различитих уметника који се јављају у овом роману. Насупрот протагонисти писару и Берту Толентину су „братија од књиге“, слуге краљице Напуља. Братија себе сматра изузетно важном и незамењивом. Наиме, путујући дуж Италије од Напуља до Амалфија они непрестано застајкују, спречавају поворку да се даље креће и буне се због неудобности. Нижу нам се примери њихове размажености и самољубља – већина „књижевника“ тврди да су својим даром заслужили највећу могућу приватност и захтевају сопствену запрегу, а мањина која је то прећутала се ипак међусобно свађала око тога ко уме боље са речима.
Петровић изузетно хуморно користи оштрицу свог пера како би критиковао покондиреност и таштину. Илуструје нам писца који упорно говори о утрнутости кошчице зване „os coccygis“ и његову љутњу што војници не схватају да он говори о својој тртичној кости. Осим тога, нижу се коментари незадовољних „уметника“ који час хоће да се поворка креће брже, час спорије. Неки би да проводе читав дан лутајући и посматрајући лептире и гљиве, док би други да стигну раније јер им смета смрад волова и њихово дизање репова да обаве нужду – „Длан је ставио преко носа и уста, згрожен је чега све имам мимо књижевних дела!“[11] Нижу нам се затим критике писаца које „илуминира“ искључиво вино, али под условом да буде хладно па макар и по цену живота младог војника од кога захтевају да се пење на врх оближњег брега по снег.
Најнегативније је приказан „охоли писац хронике“ који коруптивно и по наруџбини ствара лажне родослове за новобогаташе, тиме каљајући свој позив. Њему је опустошено место, пуно несрећних душа и судбина, кљастих и удовица – „село ко село“. Он сања о граду Риму, месту где за њега „има посла“. Такође, показује се његова понизност пред Ђованом, односно пред силом, тако „…да је у часку збиља личио на куче подвијеног репа…“[12]
Kритикује се и анонимни уметник који је грађанима Амалфија наплатио за своје дело – статуе анђела у градској цркви. Петровић прави хуморан осврт на тежњу дотичног уметника да остане анониман – говори како је разлог у томе да му се име у клетвама не спомиње. Анонимни је посао добио позивајући се на чувеног Ђота, а Петровић нам цинично казује да кад би уметници знали ко се све на њих позива, непрестано би се у гробовима окретали.
УЛИЦА СИРОМАШНИХ
Напуљски писар у детињству живео је „у улици сиромашних“. Његова мајка Марија била је шваља позната по квалитетном раду. Отац дечака се не спомиње, али се наглашава његово сиромаштво, повезаност са мајком и социјалне разлике – „Кроз Маријине руке и рањаве прсте пролазили су одевни предмети вредни читаво богатство…“[13] Видимо поново да Петровић истиче пожртвованост као предуслов за било какво узвишено деловање. Слично уметнику Толентину, Марија се жртвује како би остварила оно за шта се определила.
Марију су посећивале „госпе и господа из пола Напуља“[14], а њен син је, захвљајујући мајчиној репутацији, врло рано сведочио богатству и луксузу. „Босоног“ дечкић захтева да га каваљер поведе на свом „накићеном“ коњу или „дуговрата“ госпођа на носилима. Дечак се тиме приближава оном свету који је њему недоступан и примећује да је његова уличица са коња или носила „некако била лепша.“[15]
Марија је доследно и вредно поправљала предмете који говоре о некрепосности и фриволности богаташког живота. Некада је крпила крагне „оједене од страсног презнојавања“ које су госпође добијале од љубавника. Понекад би јој банкар доносио рукавице „излизане од бројања новца“ или матрона подеране рукаве „хаљине у којој је волела на прозору да се појављује.“
Једном приликом се у својим носилима чији терет трпе „четири плећата носача“, пред Маријиним вратима појавио бискуп. „Преузвишени“ се шокира када Марија одбије да му поправи епитрахиљ све док не заврши послове „за сиротињу која нема шта да обуче.“ [16]
Скромнија одећа и њени носиоци су од Марије добијали исто толико пажње колико и „племените“ тканине, чак и без накнаде. Сав новац што је успела да заради давала је за школовање сина. Пред своју смрт поклонила му је сребрни напрстак добијен од захвалног бискупа и поручила му „Толико сам могла да учиним за тебе.“ [17]
Насупрот Маријиној несебичности, Петровић истиче похлепу црквених великодостојника. Осим већ поменутог бискупа, нарочито се истиче каноник, старешина храма у Амалфију. Наиме, каноник који је због година оглувео нашао је медикусе који би му слух излечили. Након успешног медицинског подухвата, каноник поново чује и то „…како продрма ковчежић, уопште не мора да га отвара, тако по звеку, у грош зна стање црквене касе.“ и кад чује миша који грицка хлеб „…спреман је да читаву ноћ за њим јури…“[18]
ВОЈНИЦИ КУЦАЈУ НОГОМ
Говорили смо већ о „демонизованим представницима стварности“ који ремете поступак писања односно „стварања“. Два гласа се чују пред писаревим вратима. Војник ветеран кори свог младог штићеника и обучава га „правом војничком понашању“. Њихова динамика и Петровићева ироничност изузетно су хумористични. Наиме, баналан чин куцања на врата осликава ауторово продубљивање и метафоризацију обичних свакодневних појава. Неискусни младић градацијски омета писца. Првобитно куца кажипрстом као дечкић „који иште милостињу“, затим лупа шаком као порезник „који плени ствари“ и најзад, на одушевљење искусног ветерана, пишчева врата шутира „чизмом која га чини војником“.
Два лица појављују се у мраку пишчеве собе. Старије, „искусно“ лице ветерана и „голобрадо“ лице младића. Они пожурују несрећног писара и наређују му да се спреми на пријем код краљице. Поново нам се предочавају лекције старог војника. Младић је писару првобитно рекао ко га тражи и нуди му да понесе своје ствари, али се у то умеша ветеран говорећи: „Са војником се иде одмах! Без најаве, без личних ствари!“ [19]
Писац им говори да нема са киме да се опрашта и да „неће бити суза, грљења и отимања“, али их моли да доврши пар речи и тада сазнаје, поново од младића који због тога бива укорен, да напуљска краљица Jована II спрема војни поход у коме тражи „папир“ и да су јој за то потребни писци. Војници писара гурају из његових одаја и залупе вратима од чијег удараца „пламичак светиљке у кући се свину – претрну.“ [20]
Управо се само том младом војнику из краљичиног похода забележило име – био је то извесни Нино, тек стасали младић који је одрастао у сиротишту. Интеракција њега и краљице настала је када је он неискусно поставио суверену питање, Ђовани је то било интересантно и она помисли: „…бити са њим насамо мора да је исто као и жедан пити млеко…“[21] Попут сукубе, Ђована је приказана са незаистом сексуалном жељом. Она мушки јаше испред својих војника, држећи коња под својим ногама и носећи танку и прозирну белу кошуљу.
Дискретна демонизација краљичиног лика приказана је и на друге начине. Наиме, она посматра опустошена села и коментарише искључиво да селу фали младих и лепих мушкараца, а када се напокон нађе у Амалфију она са војницима под пуном опремом улази у храм Божији. Нино у жељи да се докаже свом суверену улази у цркву намерно се трудећи да не делује нимало кротко и побожно, али ипак несвесно држећи свој мач како не би лупао о мермерни под цркве „…заправо се стидећи да се у Божијем дому понаша недостојно.“[22]
Полунага и раскрвављених бедара и стопала, Ђована без околишања захтева чувени папир из Амалфија. Нино одмах конгрегацији даје до знања да је спреман да и на силу отме папир и прети ватреном стихијом граду, па чак говори – „…храмове ће поштедети, али шта она може ако ветар окрене, па и цркве плану због варница које се роје.“[23] На крају романа сазнајемо да је убијен након вечери проведене са краљицом, доследно показујући Петровићеву намеру да краљицу Напуља прикаже као старозаветну претњу по невиног младића.
НАПУКЛИ ЦЕЗАРОПАПИЗАМ
Папир који иште напуљска краљица потиче из града Амалфија у коме су још у XIII веку становници те некада славне поморске државице открили како да га праве од изношене одеће. Папир из Амалфија важио је као статусни симбол јер су се њиме користили само чланови краљевских породица и поглавари цркве. Вредео је чак до те мере да је представљао непремостиву баријеру у односима гибелина и гвелфа, супротстављених страна у братоубилачком сукобу подржавалаца немачког цара и папе.
Осим грађанима града Милана који су бирали погрешну, цареву страну, папир је био недоступан и „француским папама“ који су њиме „намерили да оправдају своје расколничке поступке.“ [24] Упорна потраживања Авињонских папа родољубива конгрегација града Амалфија је разним оправдањима одбијала. Говорили су како су „непријатно изненађени“ да папир није стигао у Авињон и сугерисали су папи Гргуру XI да се Света столица врати у Рим како се папир не би хабао и киснуо до Француске. Осим геополитичког утицаја, папир је вредео до те мере да се конгрегација састајала у „Храму Свето Духа“ и тамо, као пародија избора црквених поглавара, тајним гласањем бирала коме ће се папир продавати. Њихови услови су били да се папир користи за „племените“ сврхе.
Колико год нам конгрегација деловала као тајна организација која себично спречава „демократичност стварања“ на коју смо се већ осврнули, вреди напоменути следеће: конгрегација је пажљиво бирала коме ће папир бити уручен, али „повлашћени су били сликари, вајари, архитекте, градитељи нових музичких инструмената.“ [25] Видимо дакле да конгрегација ипак моћ свог папира чува и за оне који шире људско знање, што се додатно потврђује напоменом да су поморци и географи такође врло лако добијали њихов папир. Постојала је ипак и тзв. црна листа коју су испунила имена оних који су папир користили неовлашћено или у погрешне и безвредне сврхе.
Сазнајемо и какве казне чекају оне који „не држе реч“. Као у Дантеовој имагинацији, таквима се најпосле продаје папир који управо „не држи реч“, већ слова са њега склизну после недељу-две. Попис дужника се распада и „стотине срећника одахне“, али конгрегација је слала и папир направљен од одеће болесних па тако неки „господичић“ који вара вереницу добија шугу или осип када пише својој љубавници.
ТАНАНИ ДОДИР ВЕЧНОСТИ
Не треба тражити изражену мелодраматичност и патетику у Петровићевом схватању књижевности. Није писање, по његовом мишљењу, езотерична радња „божанске инспирације“ – оно је поступак, пракса. Пера која писар користи „штрпнита“ су са обичног градског голуба, а не телеса „којекаквих албатроса“ и „дворских пауна“. Он пише користећи продукт животиње која шетка по блату, међу ногама пролазника на бучној „пјацети“.
Важно је нагласити да перо у Петровићевом стваралаштву није пука метонимија. Идеја пера, односно књижевног стваралаштва, врло јасно се осликава као „суштина сећања и трајања“ у роману „Опсада цркве Светог Спаса“. Ако, дакле, доследно тумачимо његову метафору – пера која користи писар и којима се он „уписује“ у вечност означавају заправо једноставност и „демократичност“ стварања. „Господе“, говори писар, птица се својим пером вине „изнад блата и прашине, мува и одбачених делова утробе.“[26]
Насупрот „албатросима“ и „дворским паунима“ – пичшев сто је мусав и излизан од коришћења, не либи се ни хлеб да на њему сече јер ипак „хлеб и рукопис у основи истом служе.“[27] Писац и сто описани су симбиотским односом, они памте поступке оног другог. Ако бисмо хтели – могли бисмо пишчев однос са столом да протумачимо и као однос мушкарца са женом јер дрвена плоча „памтила је свако његово пијанство“[28] и он је „као најмилије своје“ грлио и љубио ноге стола без којих „тешко да би сам стао на ноге…“
Поступак стварања, односно „писања“ је изузетно важан мотив у прози Горана Петровића. Штавише, не бисмо погрешили када бисмо рекли да роман „Папир“ говори управо о томе. Као што је већ поменуто, сам чин „писања“ би по писцу требало да је демократичан. Стварање није само за дворске пауне, већ за све који имају посвећеност да се у виду књижевне „алхемије“ вину изнад блата и прашине.
[1] Књижевно вече посвећено роману „Папир“ у Суботици 23.1.2023.
[2] Горан Петровић, „Папир“, Лагуна, Београд, 2022, стр. 7.
[3] Исто.
[4] Исто, стр. 9.
[5] Исто, стр. 10.
[6] Петровић на књижевној вечери у Суботици 23.1.2023.
[7] Петровић, нав. д. стр. 97.
[8] Исто, стр. 98.
[9] Исто, стр. 104
[10] Исто, стр. 105.
[11] Петровић, нав. д. стр. 67.
[12] Исто, стр. 123.
[13] Исто, стр. 18.
[14] Исто, стр. 14.
[15] Исто, стр. 15.
[16] Петровић, нав. д. стр. 19.
[17] Исто, стр. 21
[18] Исто, стр. 84.
[19] Исто, стр. 24.
[20] Петровић, нав. д. стр. 25.
[21] Исто, стр. 73.
[22] Исто, стр. 78.
[23] Исто, стр. 79.
[24] Исто, стр. 30.
[25] Петровић, нав. д. стр. 32.
[26] Исто, стр. 11.
[27] Петровић, нав. д. стр. 13.
[28] Исто.