Притајено стојим у заветрини једног од брежуљака једва назирући цвркут птица (можда покојег галеба залуталог са Тиренског мора) посве заглушен неподношљивим пируком који је засипао прашином са североистока. Тек тада, закриљен поменутом громадом од насипа, одважим се да разматрам о томе шта након њега следи, каквим призором ћу бити удостојен промиливши главу изнад његове најузвишеније тачке… Али у свом проматрању ме засече злослутна примисао: “Шта ако надоследнији поступак ипак није искусити оно што лежи за брежуљком? Напослетку, не сведоче ли већ бројни списи о неприкосновености овог места? Најзад, шта би наступило затим? Зар не би то било својеврсно досезање најнедостижнијег и притом наговештавало неизбежност будућег понирања, немогућност да се сагледа и уважи нешто саобразно овоме?”. Задуго ме је то свирепо замарало, побуђивало колебања, изискивало напрезање… Седео сам тако унезверено се осврћући, премећући странице у којим су биле похрањене разгледнице града од ког ме је раздељивао свега један омањи брег. (Какве само умне размирице поколебају појединца!) Затим је грчевито стегнем, као снолики осујећеник који покушава да се из сна искобеља, помишљајући, сто толико безнадежно, да и ово моје стојање за брежуљком може бити само привидна принудност. Али ништа, отворивши очи се уверим у неизмењеност општежиће и не одважим се да се поново згрчим. Настојим још да град донекле пренебрегнем, да га доживим складнијим граниченом ми домишљатошћу. Граде, од сад смо на Ви, јер за овим лежи још шест!
Последње активности:
