…Одавно је одмакла поноћ , то глуво доба када ни сова више нема снагу да ходи.Још увек смо ту на истом месту већ данима.,не разликујем више стварност од сна . Снага и воља су ме одавно напустиле.Покушавам да останем прибран и у својој машти одем далекко . Напуштам овај град , бежим , добијам крила , осетим да летим.Сањам , мој дом ,мајку. Одједном све делује тако обично , срећно . А онда ме муњевито трза тихо јецање друга поред мене . У грудима чујем срце , осетим сваки његов откуцај . Схватам да у овој борби нисам сам , морам да наставим , али глава се бори против тела. Тражим смисао у свему томе. Вреди ли све ово , зарад парчета земље којој можда више и не препадамо ? Хоћу ли тамо бити странац ако се једном вратим ? Да ли је дом у мом срцу или га чине ове пусте границе које моје очи не могу сагледати ? Тихо се прикрада дан , доносећи са собом нову наду и нова питања.У даљини видим силуете људи , одавде се чине срећним . Јесу ли заиста ?, или као и ја хватају своју сенку у овом ужареном гротлу . Капетан изнова спрема говор наде , знам сваку реч напамет . У глави ми и даље одзвања његов глас помешан са химном чије сам речи рашчланио сваку за себе тражећи им суштину . „Веома далеко иза планина хладних почива мирно земља та…“ Умор надвладава тело , тонем , опет почињем да сањам . Не желим да се будим , овде је лепо , поново видим непрекидну зелену равницу , толико је стварно да могу осетити њен мирис . У реалност ме враћа горди глас вође чете . „ Ти! Душане – ти си од данас на челу“Почињемо да се одаљавамо од дома , из видокруга се губе сићушни људи , сваки траг нестаје . Стрепим од заборава . Зебња ми одузима дах . Хоћу ли те поново видети доме мој ?
Последње активности:
