ПАПИР
Горан Петровић
Лагуна, 2022.
160 стр.
Једино човека некада може да чини и оно чега нема, било да је изгубљено или да никада није ни постојало.
Роман „Папир“, уз роман „Иконостас“, представља рукавац „Романа Делте“. О стрпљивом и дугом раду на свом новом делу говори изјава Горана Петровића, из више интервјуа, одакле сазнајемо да је прва белешка настала још пре двадесет и две године, те да је идеја једне књиге почела:
„да се растаче у облику делте велике реке као што је Дунав. Једна прича се у другу улива и међусобно се сенче, покривајући период од 15. века до данас. Зато и нисам на корицама написао да је реч о циклусу, већ о „делти“ романа.“ (извор)
Схвативши обим и могућност писане речи Петровић нам на уводној страни наглашава: „Ако имамо у виду величину света – онда је књижевност, све што је до сада написано, тек цитат издвојен у покушају да се објасни суштина људског рода.“ Да ли је онда случајно што се назив првог романа насловљава управо овако, Папиром, предметом од великог значаја за писану реч, место на ком реч остаје дуготрајно забележена? Да ли је баш случајно одабрано да се остави цитат о причи чувеног папира из Амалфија?
„Роман делта“ свој ток започиње причом о папиру. Не било каквом, већ посебном папиру твореном у лучком граду Амалфију, прављеном посебном техником од разних тканина. Но, оно што га чини посебнијим јесте бирање произвођача, еснафа Congrega dei Cartari, ко ће им бити купац. Време радње одиграва се у ренесансној Италији, почетком XV века, у време столовања римокатоличких папа у Авињону и напуљске владарке Ђоване Незасите. Незасита краљица због своје незаситости у свему, а нарочито у сексуалној пожуди, зарад слања писма свом љубавнику Пандолфу Пископу, започиње поход на папир из Амалфија. Читалац овде наилази на зачуђење, јер поход углавном везујемо за ратни циљ, али краљица поход покреће зарад папира. Она води са собом своју послугу, личну стражу, бројну војску, али као врхунац води са собом и десет хроничара који ће забележити историју похода.
(Слика из музеја и галерије Брадфорд, аутор: Џон Колијер)
Сам роман и започиње причом о једном хроничару, о његовој краткој историји – од детињства, порекла, приче о његовој мајци, чувеној ткаљи, па све до тренутка када два војника долазе по њега да га воде у поход. Он бива прекинут у свом послу, његова прича остаје недовршена, на радном столу. Као што је и сама замисао писца да „Роман делта“ на макроплану буде састављена од низа романа који се попут делте растачу, али заједно чине исти ток и целину, тако на микроплану, и свака засебна глава романа „Папир“ садржи у себи рачвање и приче, макар оне биле и недовршене, међусобно су осенчене и испреплетене, тако да заједно, иако у рачвању, чине ток једне исте „реке“ тј. њене „делте“. Такав је цео низ прича у самом роману, иако неке наоко засебне, део су једне приче. Низ прича готово у исецканом набрајању из разних перспектива, у истом времену, прати ток похода, сама дешавања у Амалфију у ком се производи њихов чувени папир, као и њихову борбу са конкуренцијом из заклетог непријатељског Фабријана, стању колоне, али и краљице Ђоване Незасите, њеног односа према поданицима, љубавницима и хроничарима. Поступком набрајања и давањем предности предметима, око којих се ствара готово магијски и божански ореол, Петровић нас на бајковит и сањив начин уводи у свет своје слојевите и промишљене књижевности, те нам кроз разне метафоре представља смисао приповедања, предмета, љубави, сексуалности, послушности, али и живота и смрти.
Речник „Папира“, попут и претходних романа Горана Петровића, броји прегршт звучних речи, усложњених на њему својствен начин, тако да читалац већ из неколико прочитаних редова препознаје писца и његову поетику. „Папир“ нам је прва карта за пловидбу кроз „Роман делта“, па тако ништа мање не очекујемо ни од „Иконостаса“, али и свих наредних романа рукаваца.