Филм Матрикс из 1999. године, последњи је (култни) филм америчке кинематографије који је узнемирио и одушевио васцелу филмску публику: и оне који филмове доживљавају и оне који о филмовима мисле и оне који раде једно и друго. И сви су могли да уживају: први у фантастичним акционим сценама са замрзнутим кадровима борбе и оној атологијској сцени падања празних чаура из ватреног оружја, други у допинговању филозофским бестселерима тог времена, попут Бодријарове књиге Симулакрум и симулација која се појављује у филму у виду кутије, трећи у свему том заједно. Успех филма као да је изненадио и саме ауторе, па су почели да га сахрањују са бесмисленим наставцима који су нас само подсетили да је за уметност потребан и занос, а не само продукциона моћ и жеља да се зараде планине пара, поред једног већ стеченог повишег брда.
Сада, две и нешто деценије после оригиналног Матрикса, схватам зашто сам га волео: зато што је у себи носио слику будућности. Наиме, када Нео, главни јунак филма, бира између плаве пилуле и црвене, прва, плава, враћа га у лажни свет, а то је у овом филму корпоративни свет Америке на крају века, Америке која је добила Хладни рат и која се те године ужива у својој омнипоте
нцији или преведено на српски: свемоћи. Пажљиви гледаоци су већ тада могли да закључе да оно што се тада сматрало врхунцем људске цивилизације, постаје проблем и да св
ет какав смо тада познавали почиње полако да исчезава пред нашим очима.
Они који су то тада схватили, знали су да је је прави наставак Матрикса, заправо В за Вендету истих аутора, на чијем крају тај свет спектакуларно нестаје.
И сада смо ту где јесмо: на почетку другог полувремена.
Гледати Матрикс? Одмах / Под специјалним условома / Пред крај живота.