Редовно бришем прашину и одржавам кућну библиотеку. Рутину ми је нарушила празнина коју сам уочио на трећој полици, на месту предвиђеном за дванаесту књигу са лева. Језа се проширила телом – ово не може бити случајност. Недостајала је моја омиљена књига коју сам користио кад год би ме унајмили да решим известан мистериозни случај. Живим сам. Како да схватим ову крађу? Да ли неко покушава да ми каже нешто? Дакле, овог пута, могу да се ослоним само на своје шесто чуло.
Прстима сам прешао по лакираном делу полице. Осетио сам пресавијени лист папира и извукао га. На месту где је био папир видела се оцртана линија прашине, заборављене, необрисане.На папиру је било моје име, што значи да га је неко намерно оставио како бих га пронашао. Отворио сам и почео да читам. „У кључалом лонцу” је било исписано уредним писаним словима. То ме је подсетило на стару комшиницу са првог спрата и причу коју ми је испричала.
У пространој дневној соби велика плишана фотеља и табуре испред телевизора. Са десне стране фотеље, сточић са телефоном, имеником и апаратом за мерење притиска. Сноп јутарњег светла обасјава део полице са старим фотографијама. На једној мушкарац са брковима и лепа плава жена, насмејани, у зрелим годинама. Испред њих на столу пепељара и жестоко пиће. Ревери украшени свадбеним цветовима. Даринка заваљена седи, ногу пребачених преко табуреа, са дневним новинама у руци. Задремала, а наочаре остале на врху носа. Увек је уживала у читању новина. Предност је у животу давала мушкарцима, жене није волела, а ни оне њу. О себи је мислила да је оштроумна и дарежљива, знала је шта хоће и како да то оствари. Сада, у позним годинама размишља како да не остари сама. Има два сестрића, Ивана и Огњена, и сестричину Оливеру. Иван је код ње у стану. Он јој је као син јер своје деце нема. Његова девојка Милица доселила се пре неког времена. Девојка је као многе. Цео дан је на послу и није нека домаћица. Воли изласке, а Иван јој помаже у кухињи. Кикоћу се између пољубаца. Даринка се осећа зато још усамљеније. Она је волела да кува али сада не жели да се намеће. Тражила је помоћ. Пријатељица Софија препоручила је своју комшиницу која је остала без посла после пропасти фирме у којој је радила. Била је рачуновођа. Унајмили су Ранку, крупну црнку са мушком фризуром у касним четрдесетим, самохрану мајку. Није могла да нађе посао у струци, а за троје деце који су средњошколци треба много тога. Тако је Ранка почела да кува, спрема и да Даринки прави друштво. Управо праве планове око венчања Ивана и Милице и позивају рођаке Оливеру и Огњена. Други сестрић, Огњен, је незапослени двадесетогодишњак, са пуно неостварених жеља. Отац болестан, а мајка са малом пензијом покушава да додатним пословима допуни буџет. Доћи ће на неколико дана у посету и остаће до недеље. Иван изгледом прави интелектуалац, плави сако и проседа коса, ужурбано излази из фабрике и улази у ауто. Креће да сачека рођака на аутобуској станици. Тек што улази на перон, а глас са звучника најављује аутобус који очекује. Сестра Оливера је болесна и неће моћи да присуствује венчању, јавила се да јој је жао. Иван мисли да је то изговор. Она је имала несрећан брак и избегава такве догађаје. Њих две се чују сваког дана телефоном и Ивану се не свиђа што она има толики утицај на Даринку. Милица примећује јаку повезаност те две жене, али то тумачи усамљеношћу јер су обе изгубиле мужеве. Миличина доброта је последица тренутне заљубљености, наивно мисли да су сви људи око ње добри. Срећна је јер је нашла напокон човека који је разуме. Даринка јој наручује шта да набави у месари и на пијаци, да месо буде крто, а зелен свежа. Плаћа картицом јер нема довољно новца у новчанику и са две пуне торбе корача према згради. Звони на интерфон и чека. Нико не отвара улазна врата. Поново звони, онда одустаје и чепрка по торби тражећи кључ. Улази у кухињу носећи намирнице. На фрижидеру отворен новчаник и прегршт новчаница које вире. Има бар хиљаду евра мисли она. Треба да каже Даринки да склони, али заборавља на то. Журно склања лонац домаће супе која кључа на шпорету. У том тренутку звоно на вратима најављује госте. Стигли су Иван и Огњен, поздрављају се са свима и ћаскају. Сто је постављен, а сви већ гладни седају док се шири пара вруће домаће супе са кнедлама и мирис сарми. Лепо је припремила Ранка ручак и на крају за дезерт шненокле. Уз чашицу ракије и домаће црно вино наставља се живахно разговор. Ранка креће кући и узима кесу са смећем. Огњен гледа у телефон и каже да је мајка јавила како је оцу позлило и да мора да се врати првим аутобусом.
Сутрадан, Милица и Иван су већ на послу, Даринка тражи по стану новчаник. Помера фотељу, подиже постељину, гледа по кухињи и почиње да плаче схвативши да је опљачакана. Облачи мантил и колико јој године дозвољавају, жури према полицијској станици у центру града. Пријављује полицајцу да је нестао новчаник са новцем који је чувала за црне дане. Полицајац уписује у бележницу ко је све био у стану предходног дана. Када су се вратили с посла, Иван и Милица слушају Даринку потресену, која прича о нестанку новчаника и одласку у полицију. Иван је прекорева што је била несмотрена и оставила тако новчаник. Милица се сети да је видела новачаник и би јој криво што јој није рекла и упозорила на могуће последице. Сада ако каже може још да буде оптужена или осумњичена. Тог дана Ранка није дошла на посао. Даринка јој је дала отказ. Након неколико дана, Огњен се јавио Ивану и похвалио да је купио климу. Даринка није никад сазнала шта се заиста десило са новцем, или је можда знала али није рекла Ивану и Милици.