Недељу дана лутања по Београду у безуспешној потрази за Сашом толико је сломило Момчила да је саопштио Сари како се сутра враћају кући. А био је Сигуран да је Београд. Знао је да жели овде да студира, у њеном дневнику пронашао је описе свих места која је желела да посети, од пабова и ресторана, до галерија и библиотека, шеталишта и видиковаца. Обилазили су их редом, по више пута у дану, некад се и раздвајали у нади да ће имати више среће. Нема је. Није овде, али тако није било у њеном стилу да нестане, а да нико не зна где је. Пара за иностранство није имала, није имала ни пасош, а у малим местима нема отмица, људи не нестају. Спустио се до трафике да провери да ли су новинари и полиција били успешнији, има ли новости о Саши. Тада је угледао професорицу италијанског. Није имала исту фризуру, али је по ходу и стилу облачења био прилично сигуран да је она. Живела је неколико месеци у њиховој улици, знало се да је из Београда, Саша ју је обожавала, а он је виђао свакодневно у повратку са посла као изводи кученце у шетњу. Никада се нису поздравили, али се добро сећао да је неколико дана пре Сашиног нестанка није срео. Потрчао је, повикнуо, но би прекасно. Дистанца је била превелика, граја неподношљива, ушла је у такси и нестала у реци аутомобила. Успео је да запише број возила. -Морамо да нађемо таксисту, пожури – задихано, са врата, довикну Сари.
Мислио је дубоку у себи, одувек, да са њом нешто није како треба. Сашу је наводно волела, али увек је имао лош осећај када би се она појавила. Ушли су у ауто, и успели да уоче такси професорке. Пратили су је, вожња је трајала дуго. Изашли су мало изван града, и дошли до једне потпуно напуштене фабрике. Професорка је врло лагодно ушла у тај хаос. Видело се да је познавала територију, али право питање је шта тако угледна жена ради на месту попут овог? Момчило и Сара су ишли кришом иза ње, да их случајно не би открила. Непријатан мирис је био јак, чинило се као да се осети крв. – Шта она овде крије? – уплашено је питала Сара. Момчило ни сам није знао прави одговор, али је био уверен да ће на овом месту пронаћи Сашу. Чули су како професорка прича о надмудривању, освети, и својој сигурности. Фалило је само мало да повежу целу причу, када их је одједном неко ухватио за леђа и повео у собу где се све одвијало. У тој просторији видели су Сашу са још пар девојака. Оно што их је повезивало је да су све желеле да студирају италијански језик. Момчило и Сара су били срећни што су пронашли своју другарицу, али и забринути јер је била у модрицама, а и нису знали како тачно да се извуку из дате ситуације. Професорка се вратила, видно изнервирана што јој је скровиште откривено, и опет је наредила да се свима завежу уста и руке и да се нико не помера. Момчило је ухватио тренутак, и питао зашто све ово ради, која је поента одузимања младих живота? Она је без имало стида рекла како жели да сачува свој посао за себе, па онда да је наследи њена ћерка и да нико не може да је омете у том плану. Сви су се гледали, нико није могао да верује због какве апсурдне ствари се све ово дешава. Да, њен посао је престижан, добро плаћен, али нико не би губио главу због посла. А и у осталом, посао професора треба да добије онај најбољи и најадекватнији, али наша професорка то није желела да прихвати. Дани су пролазили, затвореници су губили снагу, нису јели ни пили ништа последња три дана, а уз све то би добили и по коју батину. Полако су сви губили наду, међутим пети дан су чули сирене. Професорка је такође била ту. Полиција је стигла, ухапсила је професорку, а затвореницима пружила помоћ. Успели су да их пронађу јер су лоцирали Момчилов ауто. Свима је лакнуло. Професорка је изгубила свој посао, отишла у затвор из кога неће изаћи дуг низ година. Њена ћерка је од срамоте напустила земљу, а мајку чак није ни посетила. Наша три пријатеља су се вратила заједно у стан, обилазила Београд, и почела да студирају. Све се вратило у нормалу.
Добро ће увек наћи пут до победе.