Недељу дана лутања по Београду у безуспешној потрази за Сашом толико је сломило Момчила да је саопштио Сари како се сутра враћају кући. А био је Сигуран да је Београд. Знао је да жели овде да студира, у њеном дневнику пронашао је описе свих места која је желела да посети, од пабова и ресторана, до галерија и библиотека, шеталишта и видиковаца. Обилазили су их редом, по више пута у дану, некад се и раздвајали у нади да ће имати више среће. Нема је. Није овде, али тако није било у њеном стилу да нестане, а да нико не зна где је. Пара за иностранство није имала, није имала ни пасош, а у малим местима нема отмица, људи не нестају. Спустио се до трафике да провери да ли су новинари и полиција били успешнији, има ли новости о Саши. Тада је угледао професорицу италијанског. Није имала исту фризуру, али је по ходу и стилу облачења био прилично сигуран да је она. Живела је неколико месеци у њиховој улици, знало се да је из Београда, Саша ју је обожавала, а он је виђао свакодневно у повратку са посла као изводи кученце у шетњу. Никада се нису поздравили, али се добро сећао да је неколико дана пре Сашиног нестанка није срео. Потрчао је, повикнуо, но би прекасно. Дистанца је била превелика, граја неподношљива, ушла је у такси и нестала у реци аутомобила. Успео је да запише број возила. -Морамо да нађемо таксисту, пожури – задихано, са врата, довикну Сари.