Понедељак. Опет преподневна смена. Облачно је, хладно. Отвара се продавница. Још једна радна недеља којој се чека крај. Свима се спава, и продавцима и купцима који журе на посао. Рекло би се да је ово скроман дућан у слепој улици. Јесте веома мали локал, али сигурно није обичан. На натпису изнад улазних врата је писало ,,Кројач“. Међутим, унутра није било ни машина за шивење ни материјала.
Кројачица гледа у зид. Мисли, шта је урадила од свог живота. Не много, чим продаје изговоре, похвале и увреде људима који сами не могу да их смисле. Једино што кроји су речи. Некад остане без текста па изгуби муштерију. Чека. Дуго и безнадежно. Нико се није окренуо ка дућану већ три сата. Размишља да затвори локал и да се запосли негде другде, плате су веће када има ко да их даје.
Тренутно пије црну кафу. Живот јој је горак као тај врели напитак. На велико изнанађење, неко је позвонио на улазна врата. Веома висок човек у оделу, са некаквим пословним кофером, улази унутра. Знао је да није дошао код кројача, јер већ има скупоцена одела, него код продавца речи. Кројачица почиње:
,,Добар дан, господине. Како Вам могу бити на услузи? Ових дана је потражња за лепим речима била много мања него за увредама, али имамо у понуди све што Вам треба“.
,,Мени не требају увреде, већ изговори. Неколико убедљивих изговора за кашњење на посао, један уверљив говор који не могу да смислим и две-три залихе мотивације“.
,,Који тип говора и мотивације Вам требају тачно?“, пита касирка тог привидно богатог човека.
,,Очајнички ми треба мотивација да радим досадан посао у канцеларији. Зарада је висока и услови нису лоши, али понекад се питам зашто баш тај од свих других послова“.
У фиоци на којој је писало ,,критично стање“ налазили су се изговори. Узима пет. Испод те фиоке, у другој је била кутија мотивације. На њој је писало ,,воља и истрајност“. Говор се наручивао посебно.
Пакује робу у црвену кесу. Пита га да ли је то неком за поклон, у шта ни сама не верује. Издаје рачун. Желела би да она може да има такву плату, ауто који је он паркирао испред локала и кожну италијанску торбу. Подиже цену мотивације. Господин плаћа доста новца. Излази из радње.
После њега улази госпођа озбиљног, благо љубоморног лица. Тражи увреде. Кројачица јој даје најелегантније које има. Чак јој даје и неколико гратис, за сваки случај. Жели тој госпођи пуно долазака у дућан и, наравно, да лепо искористи оно што је купила.
Понедељак је готов. Опет је вече. Разведрава се. Затвара се продавница. Сви се враћају својим домовима. Неки господски људи одлазе у огромне куће у најлепшем делу града, а несрећна кројачица у изнајмљени стан без грејања. Како би желела да је у туђој кожи или само да има кожну ташну. Не схвата да плата није битна када постоји та несрећа да се речи морају куповати.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com