Чудно је то, колико брзо свет успе да се окрене наглавачке. Трепнеш и готово.
Да се разумемо, за све је био крив сат. И киша. И аутобус. Јер, када се и сат успава, киша подругљиво пљушти, а аутобус се понаша као да га уопште није брига што журите, много лакше заборавите да нема увек другог пута.
Човек је ужаснуто јурцао наоколо, мумлао псовке и колутао очима на благе речи своје жене. На њу се могло колутати очима јер она је била ту, увек. Жена се насмешила и пробала да га загрли, али он је нервозно пухнуо и отрчао. Разумите, журио је.
Иcпоставило се да је заборавио кишобран. И јакну. И ципеле. Људи су мислили да није баш много нормалан. Али он тада није марио за то. Каснио је, то је све што је знао. Стога није био одушевљен што аутобус није могао да прелети гужву, па је ваздух око њега просто врвео од измумланих псовки. Био је тако неправедан, његов живот.
Жена је после забрињавајуће много времена схватила да њен муж шљапка наоколо у чарапама, па је журно спаковала његове ципеле, суву одећу, кишобран и омиљену чоколадицу, и кренула ка његовом послу. Да је само звонио, глупи сат…
Након много подсмеха и много мумлања, човек је био на послу. А онда је уместо сата зазвонио телефон.
Био је потребан, дакле, само један трептај. Трептај, да одува и кашњење и подсмехе и намочене чарапе, јер више није било ама баш никог на свету ко би се сетио његове омиљене чоколадице.
После бескрајно много мрака и исто толико суза, човек се пробудио, схвативши да се сат опет дрзнуо да не звони. Одлучио је да му опрости, сату, који је био крив за све. Сасвим полако је устао и помазио њен јастук. Сасвим полако је ходао до посла, грицкајући чоколадицу. Сасвим полако дисао, сасвим полако живео. Напослетку, сваки трептај је био важан, јер запањујуће је колико брзо свет уме да се обрне наопачке.