Svanulo je. Ponovo moram da idem tim prokletim autobusom jer niko ne želi rano subotom da me vozi na trening.
Dok čekam na stanici molim Boga samo da ne bude gužva.
Evo ga, stiže i naravno da je pun.
Vidi dekicu! Izgleda da mu je baš dosadno čim dolazi svakog vikenda da se svađa sa ljudima. Načkiljio je oči i bira na koga će da se ustremi. Ovaj put žrtva je bio stariji gospodin, čini se nekoliko godina mlađi.
Dekica stade iznad njega i iz čista mira ga upita – Kuda?!
Stariji gospodnin ga pogleda i samo okrete glavu.
Dekica je coktao, a zatim navali sa napadima:
-Čuješ li ti, sramoto jedna?! Ti ćeš meni da okrećeš glavu?! Pretpostavljam da nisi ni osnovnu završio kad si tako nevaspitan!
Čovek se uvredi i uzvrat mu:
-Šta pričaš ti? Ko si ti da mene vređaš?! Ajde beži, čoveče, i nemoj da se praviš pametan!
Dekica, međutim, ne odustaje:
-Kako pričaš to sa mnom?! Ja sam dvadeset četvrto godište, bio sam general u vojsci, imam penziju 300.000 evra, trebalo bi da mi se obraćaš sa Vi, da ustaneš, a ne ovako!
Neka žena mu tada dobaci:
-Pa ti da imaš toliku penziju ne bi bio sa nama u autobusu!
Dekica se ućuta i spusti glavu.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com