Zreli vinogradi su krasili prelepe padine Fruške gore. Kućice, skromne i niske, ležale su raštrkane između njiva i starih zemljanih puteva. Svež vazduh je čistio pluća kao što je priroda čistila dušu. Na tako spokojnom mestu nalazio se i naš vinograd. Činilo mi se da nije imao ni početka ni kraja. Kao deca smo trčali između vinove loze, moja sestra, braća i ja, a ponekad i jedan pas kojeg smo zvali Žućko.
Dok smo mi, nestašna i radoznala deca, trčali kuda su nas noge nosile, naš deda Branko je pio sok od grožđa. Imao je svoju posebnu čašu koju je čuvao kao oči u glavi. U dvorištu za stolom gde je sedeo od jutra do mraka uvek je držao flašu tog tamnocrvenog soka.
Govorio je da to nije za decu. Nama je davao njegov čuveni sok od zove. Braća su se preselila u Beograd i prestala su da obilaze dedu. Ostale smo sestra i ja koje smo čitav raspust provodile u pohodima kroz beskrajna polja na Fruškoj gori.
Deda je sve češće pio iz njegove čaše. Ona je bila široka, sa izrezbarenim čvrstim staklom i debelim dnom. Voleo ju je. Da nema te čaše, ne bi ni hteo da okusi sok od grožđa.
Jednog sumraka smo moja sestra i ja igrale vije. Trčale smo između loze i oko drveća. Potrčala je ka dedi. Dok nije gledao, uzela je čašu i pobegla. Prosula je crveni sok i napunila je vodom. Potom se okrenula ka meni i poprskala me! Brzo je otrčala negde u svoje skrovište. Ispustila je čašu koja je bila izgubljena u ogromnom vinogradu.
Prolazili su dani, a deda više nije pio sok od grožđa. U jednoj staklenoj komodi držao je kolekciju predivnih čaša. Nisu ličile na onu njegovu: bila su vitke, elegantne, sa uskom drškom i zlatnim dnom. Deda je voleo onu staru, skromnu i široku koju je najviše poznavao. Više je nema, a bila je nezamenjiva. Odbijao je da pije čak i vodu. Vrlo uskoro su roditelji došli po sestru i mene da nas vode kući.
Iza njihovih kola, išla su još jedna. Bela, sa tamnim staklima i crvenim krstom na vratima, činila su mi se neobično. Bilo mi je žao što odlazim. Mama mi je prišla sa zabrinjavajućim izrazom lica. Rekla je da dedu vode u bolnicu, za njegovo dobro, da vinograd više neće biti naš i da se ne plašim ljudi koji su došli sa njima.
Odveli su ga u bolnicu, da se leči od alkoholizma. Tada mi je ta reč bila nepoznata i nisam mislila da ima razloga da se leči. Tamo su ga terali da pije iz providnih plastičnih čaša, koje su, kako deda kaže, bile nehumane same po sebi. Krivo mi je bilo što nisam uzela čašu sestri iz ruke i vratila je tamo gde pripada, kod dede.
Deda Branko nikad nije uspeo da se oporavi od pića. Voleo je da ga pravi, degustira, pije i nije se kajao zbog toga. Posle toliko vremena, nije zaboavio onu njegovu čašu. Napustio nas je u oktobru jedne tužne godine. Neki kažu zbog duševnog bola ili lošeg zdravlja. Na dan kada smo se pozdravljali sa njim, svi su podigli uvis čaše sa sokom od grožđa.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com