Po šest sati stajala bi na pultu kako bi bila na usluzi ponekom monstrumu koji bi da udomi odvratnog patuljastog pitona ili iguanu, a navraćali su i oni kojima je pauk omiljena krznena životinja. Nije znala da li su joj odvratniji kupci ili njihovi ljubimci. Sama pomisao na njihove kuće po kojima ta ljigava stvorenja gmižu izazivala joj je nagon za povraćanjem.
Ljetnja kazna zbog loših rezultata u školi koja ju je pretvorila u prodavačicu egzotičnih životinja, međutim, beše tek počela. Utehu je nalazila u solidnoj dnevnici i Danilu iz obližnjeg kafića koji joj je na pauzama pravio društvo. Jedino što joj nije prijalo bili su obroci koje joj je donosio. Ni najmanja mrlja na tanjiru ili escajgu nije mogla da joj promakne. Ubrzo je prestala da jede na poslu.
Potpuno zadovoljstvo nalazila je na drugom radnom mestu; šator, stočić i stolica, ogrtač, amajlija, marama, minđuše… Želja ljudi da zavire u sopstvenu budućnost omogućila joj da uživa izmišljajući nastavke njihovih života, poput pisca kradljivca kome je posao da završava već započete knjige. Čim bi zapalila prve miršljave sveće i podesila kuglu na sredinu stola, mrzovolja bi nestala. Tako je i ovaj put – mušterije ulaze, novac kaplje.
Odjednom, Lejla pred sobom ugleda Danila. Nije je prepoznao. Ona prvo htede da mu se oda i skine maramu, ali je pokoleba novčanica koju prijatelj spusti ispred nje. Razgovor potraja.
– Često me obuzima želja za mesom. Da li ću i u budućnosti biti vegan? – beše poslednje pitanje koje Danilo postavi gatari.
Lejla se tad priseti njegovog mljackanja dok jede salatu. Mrzovolja se stvori kao da se nalazi u radnji, a ne pod šatorom.
– Ne! – odgovori prezriveo.
– Hvala – reče Danilo i izađe iz šatora.
Lejla ipak nije bila ravnodušna. Preispitivala je svoj postupak više puta u toku večeri, ali je na kraju mirno zaspala ubeđena da je uradila ispravno. Sutra ju je čekao slobodan dan.
Probudivši se, Lejla pročita Danilovu poruku koja je stigla pred zoru. On, izgleda, nije spavao mirno. Zamolio ju je da, čim se probudi, svrati do kafića kako bi joj saopštio nešto veoma važno. Odmah je pošla.
U kafiću ugleda Danila, ali ovaj put ne kao konobara, već kao gosta. Uz osmeh na licu reče joj kako mu je sudbina kazala da mora da ode.
Objasnio joj je da misli kako ga je to što je vegan dosta sputavalo u životu. Zagrli je za rastanak, zahvali se za sve što su kao prijatelji prošli, zatim uđe u taksi koji je spremno čekao ispred kafića i ode.
Lejla zbunjeno sede i naruči piće. Platila ga je novcem koji joj je Danilo sinoć ostavio. Još jedno uništeno prijateljstvo. Razmišljala je o svojim strastima i pohlepi koja je promenila toliko života.
Da li su samo njihovi životi promenjeni?
Piće je stiglo. Umesto kugle, ovaj put se, na sredini stola, ispred Lejle, nalazila čaša. Gledajući je zamišljeno, njoj postade postade jasno da sada, po prvi put, zaista vidi budućnost.
Priča nastala u okviru književnih radionica POMAK
pomakns@gmail.com