23.03.2023.

Људи

Аутор: Луна Каић

Свет је подељен на генерације људи. Дође, тако, природним током, генерација великана историје,  генерација уметничких генија, генерација револуционарних научника, генерација јаких људи који тешко умиру у рату, генерација слабих људи који лако умиру у епидемији. Сваких је било више, сваку смо гледали, свака нам је већ позната. Живим у до сада невиђеном.

Имам другарицу, зовемо је Мама. Мама је виша од свих нас, дели најтоплије загрљаје и увек у торби има иглу и конац, фластере, жваке, влажне и суве марамице, зихернадле и томе слично. У телефону носи све наше распореде, увек зна где је најближи и најбољи тоалет и увек се распита ко је колико спавао и да ли смо јели од јутрос. Мама нас све чува, пази. Када се неко успаничи, уплаши или му свет одједном постане превише, тада иде код ње. Воли да се игра у кухињи, често нам доноси колаче.

Не говоримо пуно о томе, али Мама је та која има најчешће нападе панике. И нико од нас не зна како да јој помогне. Имитирамо је што боље можемо, дајемо све од себе, заслужила је. Не говоримо о томе, али Мамина мама није родитељ кога бисте пожелели.

Имам другарицу, зовемо је Срећица. Срећица је весела и окретна, никад није уморна, никада јој ништа није тешко. Ради, студира, чита, излази. Увек има енергије, топла је и уме та подигне свако расположење. Некад помислимо да је у неком прошлом животу била богиња енергичности.

Не говоримо о томе, али Срећица ретко спава дуже од три сата. Покушавамо да јој помогнемо, не дамо јој да наручи кафу после три, радимо јој домаћи, поклањамо ћебад, никада је не будимо, чак и кад знамо да ће каснити. Не говоримо о томе, али Срећица је једина која има посао, али никада, упркос њеним покушајима, не плаћа своје пиће.

Имам другарицу, зовемо је Сунце. Има плаву косу и широк осмех који одише добродошлицом. Раме јој је вазда мокро од наших суза. Има најмекше шаке и најлепше чешка леђа, а и једина је која зна како се мази коврџава коса. Никад јој није тешко да дође када је потребна, увек је жељена.

Не говоримо о томе, али Сунце је трезно и трезвено само пред нама. Чекамо дан када неће тако бити, стрепимо од њега. Већ пар пута смо је питали, онако изокола, за друга, шта треба да се ради када приметимо да је неко до нас претерао. Записали смо сва упутства. Не говоримо о томе, али Сунце је више добродошло у куће свих нас него у кућу њеног оца и маћехе.

Имам друга, зовемо га на превише различитих начина. Вечито нас развози, коме, где, кад треба. Увек је на услузи, надокнаду за гориво прима у плаћеној кафи. Неће ни да чује да неко некуд касни или да нема за нешто. Увек даје, неће да прима. Све нас исправља и опомиње, да сви будемо савршени, да се упашемо, наместимо прамичак, заврнемо и други рукав, очистимо ципелу, наместимо шав панталона…

Не говоримо о томе, али он је у стању сатима да седи у паркираним колима, читаоници, кафићу, било где, само даље од своје куће. Не говоримо о томе, али његови нису маторци које бисте пожелели у кући.

Имам друга, нема надимак. Зовемо га на телефон, увек се јави. Зна тачно шта да каже, зна тачно у каквој си ситуацији, много пре него што ти сам схватиш. Осети какав ти је дан још пре зоре, и зна да треба да те назове и провери како си. И увек зове тачно тада када си лоше. Обасипа нас најразличитијим комплиментима и увек пази шта ће да похвали.

Не говоримо о томе, али он је у стању сатима да стоји пред огледалом вређајући себе. Често га изводимо на ручак, хвалимо, вербално волимо што више можемо. Не говоримо о томе, али на његовом изводу из матичне ккњиге рођених стоји име које му никада није у потпуности пристајало.

Имам другарицу, ни за њу немамо надимак. Нема длаке на језику, увек нам говори све што мисли. У већини случајева се слажемо, само је она једина која има храбрости да каже. Носи шарену одећу и јарку шминку, а висеће минђуше јој предивно стоје откако је обријала главу. Слуша све наше страхове и спремна је да се суочи са њима уместо нас. Слуша све наше недоумице и јасно нам говори да ли смо у криву или у праву. Сваки наш екстрем дочекује оберучке, сваку нашу добру одлуку гура и позајмљује нам своју снагу када наше зафали.

Не говоримо о томе, али она се често залеће ка Сунцу. Увек је саветујемо, понекад покушавамо да је зауставимо пре него што одлучи, али када одлука падне, дајемо јој сву нашу подршку и ћутке спремамо душек да је ухватимо када се восак са крила отопи. Не говоримо о томе, али увек нежно и брзо мењамо тему ако дођемо до неке о којој ћути.

Познајем девојку, зову је Тата. Носи два броја веће јакне и сукњи може бити виђена максимално два пута годишње. У поштарској торби увек носи фервексе, панадоле, бруфене, ксизале и томе слично. У календару има записане све рођендане, годишњице, тестове, колоквијуме, празнике и нерадне дане. На телефону су јој намештени сви аларми. Свако јутро свакако устаје у пет, па редом зове да буди кога кад треба. Аларм је лако искључити, па закаснити на предавање, аларму је лако рећи да се јави за пет минута. Не постоји аларм који је упоран колико и она. Глагол „волети“ је стран њеним уснама, али још није ољуштила мандарину а да неком није дала пола. Не дешава јој се да заборави рођенданске жеље и увек уочава када се нечије очи сумњиво дуго задрже на неком излогу. У слободно време ради као библиотека за коју је једина чланарина да те види поново, да чује твој утисак, и то ускоро. Увек има препоруке и предлоге, а томе се радује више него било чему.

Не говори о томе, али Татине фиоке су пуне кутија са чудним називима. Све су беле са шареним словима, многе носе имена која звуче претерано латинско. Увек има флашу воде у соби и неретко леже тек након што је прво залила другим. Не говоримо о томе, али Тата не жели да икада буде супруга, нити родитељ.

Живим у генерацији поломљених људи. Генерацији довљно јаких да вуку друге, али преслабих да држе себе. Генрацији која почива на суптилно експлицитном. Пуна је слабих будућих великана и јаких обичних људи. Наравно, свако правило има свој изузетак, свако стадо црну овцу. Једва чекам да упознам нашу. Да је загрлим и изљубим и кажем јој да сам срећна што је има. Или ћеш наћи начин да сам погураш себе, или ће неко доћи да те погура.

 

 

Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК

pomakns@gmail.com