– Али ја сам само један обичан писац! – правдао сам се свом шефу када ме је подсетио да прилог за збирку свемирских прича треба предати данас.
Он је видео нешто у мени. Видео је моју прошлост због које ми је поверио овако тежак задатак.
Био сам камерман-астронаут, снимао сам за неку америчку организацију. Забаван посао – снимаш свемирске бродове који се крећу горе-доле, напред-назад, као топови по шаховској табли.
Заљубио сам се у њих!
Али, на паузи, испушим: једну, другу, трећу…
Одиграм партију шаха сам са собом и закасним на снимање…
Често су ми претили! Отказом, разуме се! Увек би се нашао неко ко би ме ловио искоса и пријављивао шта радим.
Већина колега била је попут пијуна који не издрже до краја да би постали нешто више. Радили су за надређене и нису издржали на свом путу.
Али био је ту и један цар, тонац, мој најбољи друг. Заборавио сам му име… Били смо заједно на сету и дружили се. На паузама смо обојица пурњали к’о луди и смрдели на цигаре.
Када би краљ имао брата, е, он би био та фигура.
Откако сам га упознао, пауза није прошла без пакле… Скупо је то, ал’ и плата свемирска…
На једном снимању појавила се нека девојка која нас је обилазила док радимо, Као неки… еееее… како се то зове.. ? Ма није ни битно… На први поглед сам схватио да је она моја краљица.
И заиста је била. Разумела је мој проблем заборављања имена. Она је била као краљица, ја као краљ – она је могла све, ја пар ствари. Стално се жртвовала зе мене јер је вероватно знала да моје жртвовање значи и крај партије.
То се и десило! Вероватно јој је засметала разлика и отишла је са тонцем. Изгледа да сам ја био црни краљ, а он бели – био је потез испред мене и отео ми краљицу.
Била је прелепа. Деловало је да се слажемо у свему. Био сам тужан. Опет бих на паузи остајао дуже и каснио на снимања. Размишљао бих о њој и само бих вадио нове цигаре из кутије, док је не испразним, а онда бих брзо паковао камеру и трчећи ишао на сет.
Размишљао сам да дам отказ, али нисам. Наставио сам да снимам. Откако је она отишла, све је постало хаотично. У једном дану је лансирање брода чак пет пута заказало. Ја сам, међутим, снимајући научио толико о свемирским бродовима, свемиру, планетама и о занату астронаута, да су почели да ме шаљу са астронаутима у свемир.
Постао сам полуастронаут, иако сам и даље снимао. Научио сам како отприлике функционише свемирски брод и како их праве… али… ахм… о томе не смем да вам причам.
Жеља да постанем астронаут је сваким одласком у свемир расла полако, али сигурно. Снимио сам једном, случајно, неки тајни разговор и било је незгодно.
Прилично су ми претили, замало да и мене обришу са снимком.
Замало.
То је била једна фатална грешка и тада сам научио да будем пажљивији. Одрадио сам три месеца за џабе. С обзиром на то колико су ме иначе плаћали, то је и даље била одлична плата.
У међувремену, нагледао сам се свега. Једном док смо снимали полетање довели су резервног астронаута, јер је главни болестан, али тај резервни никада пре није летео.
Камера је упаљена, намештена, снима астронауте за контролном таблом и крећемо!
– Полетање ускоро. Одбројавање: десет, девет, осам, седам, шест, пет, четири, три, два, један, нула. Полетање. –
Значи брод је толико јако полетео, ником није било свеједно, а тек овом резеврном астронауту, који лети први пут. Још замало да ми испадне камера… Од 5000 долара… без објектива.
После снимања су ми рекли да су испробавали доста, доста, доста јачи мотор. Лудило. Човек је исповраћао сендвич из основне. Одело му је скорз било натопљено, кацига такође. Кад је скинуо кацигу почео је да псује трчећи кроз брод. Касније смо сазнали да није ни прошао обуку како треба, лажна диплома и те ствари… Већ сутрадан је нестао. Све вам је јасно.
Кад год би ме астронаути повели са собом, фоткао сам звезде и планете. Од свих сам највише волео нашу. Фасцинантно ми је како изгледа из свемира. Шта мислите откуд нам слике на Гугл мапама?
Који бре сателити?!
То сам све ја сликао!
Увек је било забавно без гравитације. Тада сам заволео свемир. Јако сам желео да будем само астронаут. Снимио сам још пар ствари, узео лаптоп, најјачи и најбржи “лапос” на свету. Измонтирао сам све, послао им, и понудио да пређем у астронауте.
Једва сам чекао да коначно завршим партију са снимањем и започнем нову, али овај пут у свемиру.
Свемирски шах.
Бићу први који је запалио цигару на месецу.
Колико год немогуће звучи, не заборавите где радим.
– Време је истекло – рекао је шеф. – Приче о астронауту иду у штампу касније, донеси рукопис да дамо лектору.
– Само да испушим једну. – рекао сам.
Изашао сам напоље, узео цигару, ставио у уста и запалио.
При крају цигаре извадио сам папире из унутрашњег џепа капута.
Пљуга је била незгодно кратка.
Вадивши је из уста, испала ми је право на папире и прошла кроз њих. Прича је планула попут шибице!
Продрао сам се бесно.
Шах-мат.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com