Пробудила се. За њу је то био дан као и сваки други. Устаће, пресвући ће се, доручковаће и отићи ће на станицу невољна као и увек. Тако је и било. Спуштала се низбрдо ка станици, слушала је музику, која је за њу представљала бег из реалности. Не, она не иде у школу, само се шета и ужива у музици. Стигла је на станицу. Две девојке је посматрају, смеју јој се, чини јој се. Игнорисала их је. Ако то успева у школи, може и овде. Стајала је, ветар је дувао. Прамен косе јој се залепио за усне на којима је сјај. Све је нервира. Само жели да се врати кући.
У даљини види четрдесет шестицу, која је, зачудо, празна. Пар људи је унутра. Задовољна је. Не види никога из разреда и то јој доноси олакшање. Седа на поцепано седиште и наставља да слуша музику. У аутобусу осећа онај ветар, који ју је до малопре нервирао, а сада јој прија. Тренутно је све у реду. Опет је, барем на кратко, заборавила куда заправо иде.
Станице пролазе. Сада јој је већ вруће јер се ствара гужва. Аутобус стаје, отварају се врата и унутра улазе два дечака из њеног одељења. Избегава их. Седају тачно поред ње. Смеју јој се. Коментаришу. Постављају питања, само онако, из шале. Њима је занимљиво. Њима то нико не ради.
Сада јој је већ доста. Сузе јој очи. Пеку је. Мора само још мало да издржи до следеће станице када ће изаћи иако има још осам станица до школе.
Излази из аутобуса у журби и са жељом да се што пре помери са тог места. Дува ветар, али она само стоји, непомичнa. Убрзано дише. Удахне дубоко. У даљини види нови аутобус како стиже.
Четрдесет шестица.