Kiša je zadesila veliki grad.
Padala je satima, kao da je nagoveštavala nešto. Ljudi su hitro koračali ulicom, bežeći od lošeg vremena. Nisu ni primećivali mali prozor, tek osvetljen.
Čovek duge crne brade i kose, sedeo je na stolici, u maloj garsonjeri, jedva namenjenoj za jednu osobu. Piskarao je nešto u staru, prljavu svesku. Jedino osvetljenje bila mu je sveća. Osluškivao je korake.
“Osećam”- promrmlja, “Kao da ih kiša najavljuje.”
“Svet je pozornica” krenuo je da piskara reči u svesku. “Koraci neka budu glavni izvođač” “A kiša će da ih prati, kao orkestar. Neka plešu.“
Čovek zatvori svesku i izađe. Šetao je ulicom, dok mu je kiša šibala lice.
“Ljudski životi su tako monotoni. To što sam drugačiji me je dovelo ovde.”
Staro pozorište. Ušao je u nameri da preda svoju koreografiju.
“Odlazi”- reče vlasnik pozorišta. “Nikome se ne sviđaju tvoje bolesne fantazije.”
Čovek je samo nastavio da stoji sa ispruženom sveskom u ruci.
“Jezivo”- prošaputa. “ Ovo je već 10. put da me odbija.”
Izašao je napolje, hladan vetar ga zatetura.
“Opet ste odbijeni?”- upita ga prosjak. ”Tako tužno.”
Čovek je samo stajao i gledao u prosjaka.
Prosjak mu dade pištolj.
“Neka ovog puta svi prepoznaju vašu umetnost”- reče mu.
Čovek je gledao u pištolj dok mu se disanje ubrzavalo. Uputio se ka vrhu zgrade, dok mu je vetar talasao kosu i bradu. Počeo je da pleše, čudnim slobodnim stilom, sa pištoljem u ruci.
“Ako niko neće da izvede moju koreografiju, izvešću je sam.”
Čovek izvede svoju tačku, te opali metak u nebo. Zavladala je tišina.
Stojao je dok su mu oči bile prekrivene kosom. Odjednom gomila ljudi poče da pleše, baš kao on.
Prestade kiša.
Potpuno slobodan, krov je bila njegova sveska, a Sunce sveća koja ga obasjava. Završio je svoju tačku i ponovo pucao u nebo. U daljini se začu zvuk policijskih sirena.