„Укрцавање, ви бедни морски пси!!!!“ То је био још један дан у луци Менхетна. Брод капетана Вилсона испловљавао је на хоризонт.
„Капетане, капетане, да унесемо координате?“
„Не, ни случајно, ја знам цео океан!“
„Али капетане, Ви сте, Ви сте….“
„Шта сам? Хајде, реци, бедниче!“
„Па, Ви сте, ви сте… Слепи!“
(Пуцањ)
„Сада убрзајте за пет чворова и скрените лево….“
„Капетане, капетане!!!!“
(буди се)
„Шта је?!“
„Пиратски брод је на видику! Да га заобиђемо?“
„Ах, ви шугаве кукавице, чим видите бродић са мало бандитоса одма’ вас ‘вата прпа!!!“
(звук топа)
„Тонемо, тонемо!!!!“
„Окрећите брод!!!!“
И то су биле његове последње речи. Иако је био слеп, у том тренутку је накратко прогледао.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com