За време наших предака постојала је необична фрула. Била је црвена, украшена златним детаљима. Селом су кружиле приче о необичној фрули – сваки тон одсвира савршено.
На велику жалост, она је одавно изгубљена.
Прича о њеном чаробном звуку пробудила је похлепу у људима. Село је почело да се дели – једни су веровали да је скривена дубоко у некој пећини, други да је фрула закопана. Свако је одабрао своју страну реке коју су сами ископали.
На страни где се веровало да је фрула под земљом, живела је Луција. Од своје треће године свуда са собом носила је жуту фрулу. Музика која се из ње чула за мештане села није била ништа више од Луцијиног пуког талента.
Када је постала девојка, Луција је често одлазила да свира крај реке. Једном приликом фрула јој је испала и нестала у мутном плићаку. Луција је одмах загњурила руке у покушају да је пронађе.
Испала јој је жута фрула, а из реке је извадила црвену.
Била је зачуђена.
Село је одмах почело да прича како је фрула током година пожутела, како је вода испрала, али никада нису успели да открију да ли је била закопана или скривена у пећини. Изграђени су мостови, а људи су у Луцијином свирању одједном почели да чују магију.
Једино Луција никада није била сигурна да ли је из реке заиста извадила ону фрулу која јој је у њу испала.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com