Умро је човек, а родио се ,,робот”. Ово посвећујем ,,преминулом” човеку ког једино памтим из мог детињства, када је све било још донекле нормално.
Сећам се кроз маглу, мог пута до вртића, успутне клупе су увек биле заузете и увек су људи били у друштву, али никада сами. Када дођем у вртић, обично сам долазио касно и мојим доласком прекидао другаре у игрању. Упркос прекидању, другари су ми се радовали, дотрчавали су до мене да ме загрле и позову да се играм са њима јер сам им баш ја фалио. Доласком кући цела породица је била срећна, сви су једва чекали да испричају своје догодовштине које су доживели током дана. Сазивала су се, одмах по доласку кући, вечерња дружења са пријатељима, комшијама… Све ово и није тако давно било, а делује ми сад из ове перспективе као један од оних снова који никада неће постати стварни. Живим у времену где на путу до школе, могу видети само људе који хипнотисано гледају у телефон, не може да се процени ни где су кренули ни како се осећају, апсолутно ништа. Када дођем у школу, обично прекидам друге у гледању телефона како би им се јавио. Нема више емоција док ми се јављају, не виде ме. У њиховом друштву осећам се изгубљено па брже боље узмем и ја телефон где се пронађем и хипнотишем као и они. Дан прође и некако се појавим кући, ничега се не сећам, не сећам се уопште како сам дошао кући. Вероватно сам био хипнотисан телефоном. Код куће сви беже у неки свој свет, нема приче, све је формално и нема више заказивања дружења као пре. Дани ,,лете”, ми животаримо, а заправо живимо виртуелне животе.
Недостају ми људи, емоције, сећања и све оно што сам некада пре осећао. Толико ми делује да је то давно било, али ипак није. Ја се надам да је ово само сумрак после кога ће да сване, то сунце ће програмирати све данашње ,,роботе” да поново постану људи. Јер ако сунце не пожури са свитањем, бојим се да ће и ти лажни ,,роботи” ускоро изумрети.