Kod jedne napuštene i davno napravljene železničke stanice, naišao sam na lavirint. U tom lavirintu postoji jedno nenapisano poglavlje, koje čeka da bude ispisano mastilom mogućnosti i perom sigurnosti – poglavlje o tebi. Počeo sam da pišem, pisao sam sigurnom rukom i hladnom glavom, ali koliko god da sam se trudio, video sam da nema kraja. Kod mene sve brzo odlazi i kratko traje, osim tebe koji traješ, evo, već godinama. Više puta sam pokušao da te pošaljem u zaborav, ali svaki put sam dobijao istu odbijenicu na kojoj piše da u zaborav ne primaju nezaboravne. Pišući, slučajno sam skrenuo pogled na svoje patike i gledao sam ih tako istrošene da ih mogu baciti odmah. To su samo još jedne u nizu koje sam istrošio, lutajući, ne bi li te negde usput zagubio, ali gde god sam pošao, ti si me tamo dočekao. Da ne pričam o silnim pokušajima da složim rečenicu u kojoj ti ne postojiš, ali to bi se završilo u dve proste reči – nedostaješ mi. Tako sam okretao stranice svog života i shvatio sam da je zapravo svako moje poglavlje sa tobom jedna odskočna daska, naučena lekcija, negovano sećanje. Ti si moja beskrajna priča koja će trajati čini mi se do kraja života. Priča koja je vredna svakog podsećanja i prepričavanja. I zato ja više nigde ne mrdam jer besmisleno je bežati. Moja poseta ovoj stanici je završena, više nemam razloga da budem ovde. Ponovo se vraćam u svoj spokoj, a to znači da se ponovo vraćam tebi. Ovu priču nosim sa sobom, jer kao što sam već rekao….ova priča ne može se završiti jer ovo je priča o tebi.
Последње активности:
