Варијете у Садовој улици има ту традицију коришћења сонгова, необичних светлосних ефеката, директног обраћања публици, али је јучерашње извођење позоришног епа привукло извандредну пажњу. Већ ујутру и пре десет створио се ред од више хиљада људи. Није први, али није ни двадесети, ту око седмог, осмог места у реду стајао је и тапкарош Витја, црномањаст младић средње висине, не крупан, али сав у мишићима, који је знао да се туче најбоље од свих колега.Ту витешку вештину је успоставио још у детињству на улицама града. Ако већ треба да дође до батина, удариће први. У очима противника је читао која тачка му је слаба и ту је следио високпрецизни ударац. То би углавном било довољно.
Примакло се и подне када се отвара благајна, али је уместо тога, на картону написано да се данашња представа одлаже. Настаде незадовољство, комешање, повика: „Проклето било насиље над културом!“ Витја је начуо да је мистично већ нестала цела администрација, а кад му дошапнуше да је и финансијки директор варијетеа брзом брзином киднуо, схватио је да је ђаво однео шалу, и у том моменту он потрча до железничке станице, брзим возом до Калуге, кочијом, па санкама докле су могле због снега, а онда ходајући кроз високе сметове, дошао до куће у селу, на левој обали реке, да испроси своју будућу жену.
Њихова свадба није била велика, нити је венчање његове прве ћерке, али кад се родио његов први унук, Витја је направио весеље које је непрекидно трајало три дана и три ноћи. Узалуд је у току друге ноћи, милиција послала пешадијску патролу, можда и коњичког официра. Сви су они попустили из страха да ће Витја применити силу, мада је и вино било одлично. Певао је, викао, претио Витја, унук ће се звати Мелор, по младом царском официру Никитович Леонидову, јунаку из ратова против Наполеона. Прослављен од народа, описан у делима чувених књижевника Ивана Бездомног, Алоизија Могарића и многих других талентованих ствараоца.
Али, његова ћерка, М., та крхка и нежна жена имала је друге планове, а нарочито да свом сину да име по својој жељи. Вања, уписао је савесни администратор. И та крхка и нежна жена имала је друге планове, а нарочито да свом сину пружи ненасилно и културно васпитање, њеном Вањушки. Сада већ одрастао момак, ено га тамо лежи у парку сав сломљен и испребијан, само зато што није носио бркове, а то се није допало тројици кабадахија. Рељефи, обриси Вањушкине крваве кошуље ће послужити као лајтмотив неку деценију касније, и у Бечу и у Солуну, будућој међународно успешној изложби „Трговина је у рату храбра“. На насликаним лицима није било ни очију, а камоли бркова.
Што се тиче бркова, очев отац је био тако упоран, трудио се да унуку пренесе велики значај тог симбола, заклао јагње кад су Вањи почеле да ничу прве науснице. Сви други у породици су носили бркове: додуше, Вањин отац их је обријао али то тек кад је упознао М., а носио је бркове Франк Запа, деда у облику потковице, прадеда војничке, чукундеда империал. Чукундеда је погинуо у битци код Бородина против Наполеона*, ратовао заједно са Мелором, слао кући писма о јунаштву, која су послужила да се изгради породични култ јунака који је трајао генерацијама.
*Тај бедни и сенилни Наполеон је успео да своје војне јединице сведе на 3% од почетне јачине. Убијени, осакаћени, промрзли. Други син му је нестао правећи скандале у земљи у којој се, само још у фантазијама, спремао нови поход, а први је погинуо у једној од „ослобођених“ земаља. Пре доласка на власт заветовао се људима на економски план улагања у инфраструктуру, зелену енергију, обећавао бригу о деци и помоћ породицама. Прича се да је позоришни еп Мајка храброст и њена деца инспирисана по њему.