У малом градићу недалеко од Париза, живела је плаха и болешљива старица. Сву фамилију изгубила је у рату, а деце није имала. Њен станчић налазио се на крају сокака, покрај мале сликарске радње, где би редовно одлазила да купује разне материјале попут креда и темпера.
Старица није волела самоћу, али се на њу навикла. Задовољство јој је причињавао одлазак на оближњу пумпу где је радио Ерик, њен добар пријатељ. Није имала ауто, па је долазила пешке. Чудни погледи које су јој људи упућивали нису је дотицали. Ерик би је увек дочекао спремно, као да је знао да долази и одмах затражио паузу да проведе време са својом пријатељицом. Сели би, старица би пила кафу, а Ерик палио цигарету за цигаретом.
Међутим, старичина срећа није била дугог века – већ следеће године Ерик ју је напустио. Доктори су јој рекли да је умро од пушачке зависности. Била је тужна. Сада је била потпуно сама. Узела је једну цигарету у име свог најбољег пријатеља. Онда је узела и другу и тећу и пету и тако све док кутија није остала празна. Желела је да се придружи Ерику, али фини људи из сликарске радње позвали су болницу и објаснили ситуацију.
Старица је прегледана, па одведена у болницу, али како није било опасности од зависности, брзо су је пустили. Из болнице се упутила Ериковој кући. Није очекивала никог, али је испред капије дочека Руби, Ерикова црна мачка. Била је мртва.
Огорчена старица одјури кући, седе за сто и поче да црта. Прво је нацртала Ерика, али цртеж одмах баци јер јој се није свидео. Затим нацрта Руби и заспа. Цртеж је остао на столу, био је црно-бео, али га сутрадан није могла пронаћи. Одлучила је да се прошета до пумпе на којој је Ерик радио.
Тамо је затекла жену која је седела испред пумпе и продавла тричарије за мале паре. Представи се као Сапфина и умилно је замоли да нешто купи. Старица рече да је сликарка, па упита да ли има нешто за њу. Сапфина погледа у врећицу и осмехну се. Из врећице извади нешто налик шљокицма – налик неком праху. Старица је погледа зачуђено. Пре но што је стигла да било шта изусти, Сапфина је прекори:
– Ово ће дати мало живота твојим сликама. Сипај по кашичицу праха на сваку слику коју нацрташ.
Старица погледа у бочицу и зачуди се, затим хтеде да нешто пита, али чудњикаве Сапфине више није било. Кући се враћала размишљајући о необичној жени и још чуднијем праху. Када је стигла, било је касно. Потражила је цртеж Руби. – Ево га! – узвикнула је и посула прах по њему. Иако то није хтела, сручила је све из бочице. Покушала је да почисти, али цртеж као да је упио прах. Заспала је.
Освануло је јутро. Кафа, наочаре, укрштене речи… Мир и тишина које прекиде мјаукање. Старица оде до дневне собе и угледа необичну мачку. Изгледала је као Руби коју је нацртала, али је била шарена. – Живи цртеж – помисли зачуђена старица и пренесе је на зид.
Неколико година мачка и жена су живеле у складу, све док мачка није покушала да побегне из зида. Искочила је, али је била слаба за живот ван слике. Старица беше приморана да је врати у зид. Мачка поново постаде нема и црна. Мир и тишину више ништа не прекида.
Прича настала у оквиру књижевних радионица ПОМАК
pomakns@gmail.com