Тумара улицама, као да га јуре какви крвожедни ловачки керови, жељни да растргну његово младалачко месо. Такав, пун крви, вруће као најдубљи углови пакла, хода. Не зна куда се запутио. Сваки мишић у телу му је натегнут, спреман да се отргне и баци у спринт. Свака улица му је иста, сваки угао непрепознатљив као и претходни. Кораци му одјекују празнином мрака. Налик зецу који је свестан да је на нишану. Питање је ко је ловац који јури иза њега.
Врисци му запињу у грлу. Да може, вриштао би на полуизгубљене звезде и на црно небо и на бели месец док му грло не искрвари. Вриштао би и вриштао у ништавило док небески свод не пукне, док се бледе неправлине посекотине на велелепној плавој кожи не појаве, прокрваре светлом, да се небо сасвим расцепи. Али усне су му пришивене. Глас му гмиже у грлу, а гласне жице мртве. Не зна да ли је теже да остане тих као леш или да пусти ломљиви глас да га чује цео паћенички свет. Да чује свако ко му је оставио мрљу на души. Његовој младој души. Души која је сијала сребрно, неокаљано, неповређено. Души која је била чиста као огледало, као роса, као сваки осмех који му је некада лебдео на уснама.
Он је плен. Постојање му смрди на страх и немоћ. Осети сваки камен под патиком, осети како му сваки дашак леденог ваздуха просеца плућа и како му кукавичко срце бесно туче. Бесан је. Он уме само да бежи и бежи. Сакрива се и трчи, баца ногу пред ногу даље од свега. И сада бежи. Заборавио је од чега. Заборавио је који оштрозуби пси хоће да побацају кости његовог тела по плочнику, да не оставе ни трунку особе у њему. Нешто у мислима му се слама. Стакло свести му пуца. Окреће се. Стоји на моменат. Пушта своје напрегнуте мишиће и допушта ногама да га воде до ловца и његових псина. Сада, он ће да покаже очњаке.