Сунце се дизало изнад брда, златним зрацима покушавајући да се пробије кроз покривач од магле, који се попут реке ковитлао око испуцалих стабала. Златно лишће се ношено ветром таласало у крошњама као да се опрашта пре него што, као и све остало, падне на земљу и више се не дигне. Из тог сивог мора се дизао усамљени пламичак, крцкајући по сувом лишћу и грању као по костима и њушком њушећи ваздух који је носио мирис трулежи, влаге и наговештаје кише. Стара лисица је шетала по стази, сама, у безнадежној потрази за зечевима, знајући да су они сада добро скривени у својим рупама, али ипак се надајући да ће уловити још нешто пре него што се бели прекривач спусти и угуши је заједно са травом и лишћем. Скочила је на стену и погледом претраживала утабану стазу пред собом кад у даљини угледа нешто што јој привуче поглед. Израњајући из магле на крају пута, полако се, црна попут мрава, приближавала једна заогрнута фигура. Огртач јој се вијорио попут барјака, али јој лице оста у сенци капуљаче, као да се плаши сунца. Попут одговора на долазак фигуре, облаци се скупише у непробојни свод, а ветар задува и однесе и оно последње лишће, остављајући само голо грање да се тужно њише за њим. Опчињена, лисица је посматрала фигуру док је пролазила поред ње. Вихор је одавно раздувао маглу, а у сивилу без сунца, лисица идаље не могаше да разатна луталичино лице. Она прође поред ње без шума – ниједна грана да пукне, ниједан лист да шушне, и изгуби се у лавиринту испреплетеног грања и стабала. На тренутак, све је било мирно као у гробу. Грање се стишало, свод од облака као да се зауставио у свом јурцању преко неба, а ветар занеме, чак се и у ваздуху осећао мирис ишчекивања. Дигнуте њушке, лисица је гледала у небо и чекала, ослушкивала, када, нежно попут лепета лептирових крила, једна мала бела пахуља паде на њену њушку и растопи се под топлотом њене коже. То као да је био неки позив, пахуље попут малих кристала почеше да падају са неба. Лисица се још једном окрену да погледом нађе луталицу, али њене очи наиђоше само на завесу од пахуља које су већ падале забрињавајућом брзином. Виде, или јој се учине да је видела, једну црну фигуру на крају стазе, сићушну попут бубе, како диже руку у знак опроштаја, али када је трепнула, тамо не би ничега. Стајала је тако још неко време, усамљени пламен окружен белином, пре него што се и она стопи са надолазећом мећавом. Ко ли је била та луталица и где ли се даде? То лисица не сазна ни тада, нити икада.
Последње активности:
