БЕЛЕШКА
На лето, пре неких пет година, друштво весело седи, чаврља, смеје се. Мој високи друг пење се уз степенице и одједном ми упућује: „ха-ха, види колико сам виши од тебе!“
Пењем се за њим, али ипак падам, те ме дочека врели бетон. Дајем му свој новчаник и молим га да ми купи марамице. Хитро отрча, а ја остах гледајући у крв која се пробијала кроз моје панталоне.
НЕЗНАЊЕ
Искрено, не знам, не сећам се. Брзо се десило… Можда је било до врућине. Да ли је било лето? Па, вероватно. Много излазим сваког лета. Да ли се десило пре пет година? Могуће и да је дуже. Друг ми је нешто рекао, нешто за висину… Да сам низак? Ма, ништа ново, навикао сам и на то. Пао сам тада, ваљда, имам ожиљак, али имам их још таквих. Није то ништа ново. Као кад сам био мали, још у вртићу, знате, често бих ишао . . .
СУБЈЕКТИВАН СТАВ
Било је баш опако вруће, ознојала сам се ко проститутка у цркви, и седе ја на посао, покушавам да се о‘ладим. Купила сам неку јефтину лепезу јуче, тотални је кич, али макар ћу издржати врућину у трафици, кад већ морам!… Гледам кроз прозорче, кад дотрчава ми неки млакоња, млад али доста висок, и из новчаника вади двадесет динара. Каже, друг му је пао, ‘оће он марамице! Као да сам питала шта ће му! Елем, дајем ја њему два пакетића марамица, тол’ко може за те паре, а он трчи неком мањем млитавцу, баш буљавом. Гледам како бацају крваве марамице… Е, још ми је то требало!
У СТИЛУ МОДЕРНЕ ПОЕЗИЈЕ КОЈА МЕ НЕРВИРА
pao sam
umesto u tvoje ruke
na vreo beton
i krv je tekla
kao moje suze
ti si mi kupio maramice
i tada znao sam
ožiljak sa moje noge
nestaće
ali ne i onaj
sa mog srca
ПОКУШАВАМ ДА ТИ ПРЕДСТАВИМ ИДЕЈУ ЗА ФИЛМСКУ СЦЕНУ ПРЕВИШЕ ДРАМАТИЧНО
Замисли сад ово: лето је, вруће је. Младо друштво се сјатило. Све је океј, кад одједном, ох не! Два друга се покачише?! Свађају се, један се пење уз стене док не гледа другом у теме мајушне главе. Подсмева му се грохотно! Али, овај не посустаје, не – већ схвата то као изазов! И он се пење, али… бум! Трас! Скотрљао се! Паде, зубе сломи, а ногу??? Раздере до кости!!! Седи сав беспомоћан и крвари! Као последњи чин, он опрости другу свом, и тихо… слабашно… тужно га замоли: „Иди ми по марамице…“ Мрак.