Копље

О, краљу, светли владару. Од Бога украшеног даром сечива свога. Испод ока вашег ожиљак вам даде. Госпу Вам одузе неправедно. Са коња је спусти, живим азуронским челиком. Као што су плаве очи Ваше Еленоре, челична игла проби јој прса. Млади принц из друга краљевства и Ваше синове наби на сечиво своје. Старији наследник престола Конор на бојно поље у мукама рана својих паде. Брат му млађи Дестин притрча у помоћ. Држаше га живог док над њим не дође сенка. Бесни црни пастув мрачног принца прође. Остави да њихово чисто братско срце, које се још неки пут у исти час чује, пробије чисти плави челик. Обоје падоше и заједно осташе на пољу сивоме. Принц хоће и кћи да Вам води. Младу Анику која тек за венчање постаде спремна. Она, јадна, ће себи живот узети ако тако нешто буде. Иза зида овог студеног, врата ових прикованих, стоји млади изазивач Ваш. Врата шкрипава и горда отворише се широко. Уђе принц са бљештавим оклопом. На грудима лавовски знак за срце његово. Шлем са змајским оличењима неустрашивости. Рукавице са совиним крилима као знаком интелигенције његове. Чизме са Хермесовим петама да поруку донесе, вечне црне дане у кућу Вашу. Сам се он обрати великоме краљу Годвину. Светли краљу како Вас понизни зову, краљевство Вам нестаје! Трупа Ваших више нема, или су дезертирале или су хтели вашу моћ издати! Њихова је судбина на крају увек иста, заврше сви у крвавим локвама и муљу њихових сабораца. Још си ти остао као стуб овог града који пада и твоја ћерка, моја будућа краљица, која ће тебе обезглављеног оплакивати. Принц лупи копљем и стаде у став. Устаде са престола свог, а круну на њему остави. Принче Геролде, ћерку нећеш добити! Град ми можеш узети, али само преко крви и сабље моје. Удри сада на ова плећа, спој ме са фамилијом мојом сада.