Пишем ову исповест са места које не постоји, без трунке самосажаљења и у нади да ће једног дана, у мом наредном преображењу, моји греси бити окајани.
Прошло је већ седам дана откако нисам осетила ни зрак светлости на својој кожи. Након неверства, заточена сам у подрум једне трошне куће која се налази на самом крају махале. Храну нисам добијала, као ни воду. У мрклом мраку, могла сам само да напипам тегле од туршије, које су сакупљале прашину на полицама већ пету годину заредом. Али, не осећам ни глад, ни жеђ. Стрепим у неизвесности. На тренутке бих слутила о казни која ми следује. Мој живот, потчињен је свирепој машти мога супруга.
Мој супруг, звао се Аган. Био је одана султанова спахија. Спрам тога што је био имућан и силан човек, чије се богатство огледало у огромним пространствима земље, није постојала девојка у махали која је била равнодушна на помен његовог имена. Жудиле су за угледом и лагодним животом.
У рану јесен, у махали, прочула се вест да, велепоседник Аган, тражи нову слушкињу на своме поседу. Једног суботњег поподнева, отац ме је одвео на Аганово имање с жељом да његова ћерка Ајша, односно ја, постане верна слушкиња уваженог спахије. Читав комшилук је наш први сусрет описивао већ напамет наученом, суморном и испразном причом, а она је гласила овако: “Када је Ајша ушетала кроз масивну, дрвену капију Агановог имања, он је остао задивљен њеном лепотом и заносношћу. Посматрао ју је радозналим погледом. Желео је да продре у њену суштину и да одгонетне тајну коју је носила у своме погледу. Истовремено, имала је у себи дозу мистичног и скривеног, а њен осмех деловао је искрено и умилно. Ајша је повучена девојка, сиромашног порекла, са модро плавом бојом очију, тамније пути. Чини се довољно достојном за Агана. Можда, чак и више од тога! Али, не треба претеривати. Наш је газда, велики човек!”
Од мога оца, Аган је затражио моју руку и добио ју је, иако то нисам желела. Заправо, гадио ми се. Била сам немоћна да се супротставим. Свака моја изговорена реч била је сувишна и прахнула би у заборав, као однесена ветром. Волела сам другог, не толико имућног, колико нежног младића. Звао се Алмас и био је оно нешто што се тешко проналази. Баш као кап воде у пустињи, или какав драги камен.
И тако сам, упркос свим напорима да се догоди супротно, доспела у Аганово наручје. Поред њега, осећала сам се као пас луталица, који услед глади, већ тринаести пут заредом, долази на погрешну адресу да моли, не би ли утолио глад. Са болом у грудима сам се будила и враћала у постељу. Његова тешка рука дизала се увис на сваку моју непримерену реч. Снажне ударце, временом, нисам више ни осећала. Надала сам се да ће бити другачије када родим децу, али ниједно нисам успела да донесем на овај свет. Мој живот постао је зачарани круг патње.
Након три године брака, једног сасвим обичног дана, десило се нешто необично. Изашла сам у двориште своје импозантне грађевине, и крајичком ока, угледала своју истински праву љубав-Алмаса, који је обрађивао земљу на имању. Први пут, након три пуне године, животне путање су нам се поново укрстиле. Када сам угледала Алмаса осетила сам како се у мени нешто кида, као да ме раставља разорни земљотрес.
Првом приликом, када је мој супруг отишао да обавља своју дужност према султану, позвала сам Алмаса у своје одаје. Истина је, поклекла сам и починила неверство.
Након тог чина нисам осећала страх од осуде. Знала сам да желим да окончам ток истоветних дана у своме животу. Нисам била рођена да постанем робиња.
Вест о мом неверству прочула се очекивано брзо, кроз неколико дана, а мој супруг се убрзо створио испред мене са две силеџије. Након седмог дана чамљења у подруму, одвели су ме на главни трг у махали. Спознала сам где се налазим тек онда када су ми скинули повез са очију, а потом је уследила казна због повреде части коју сам приредила своме супругу.
Клечала сам на плочнику, али нисам молила. Тада сам угледала светлост дана, по први пут, и била сам заслепљена светлошћу. Временом, успела сам да прозрем да је испред мене мој супруг Аган са позамашним бичем у својим рукама. Кроз неколико тренутака, уследило је вишеструко замахивање бичем, чији су се крајеви урезивали у моју меку кожу. Издржала сам стотину удараца, али након сто првог, изговорила сам издишући: “Да ли сад знаш ко си и где си?” Одговор нисам успела да чујем, јер је моје време већ истекло.
Прича настала у оквиру школе креативног писања БЛОГЕРАМЕ