Хладна децембарска ноћ надвија се над Петроградом. У мој стан увукла се светлост уличних фењера, док са влажних таваница лењо висе сенке и утваре. Често би ми причале све што крије овај вечито суморан град. Можда су то били и ови танки зидови, кроз које се могу чути све кафанске приче и брбљања старих градских удавача. Иако се ближио крај године, децембар ми је увек доносио најсуровије и најнежније приче. У магловитом петроградском сутону легао сам у постељу пун размишљања о човековој судбини. У стану до мене живео је стари инжењер са женом и ћеркицом, којој је свако вече причао приче и бајке пред спавање. Речи би одзвањале тако јасно, као да су знале да осим тог плавокосог детенцета, имају и још једног слушаоца. Некада давно у малој радњи, завученој међу уске петроградске улице, живео је један стари седокоси драгуљар, који је свет посматрао кроз неке чудне округласте наочаре. Једнога дана у радњу је ушао босоноги дечак. Имао је једва дванаест година. Обучен у старе поцепане рите и скроман капутић, пришао је старом драгуљару. Тада је кроз замућен прозор радње обасјао чудан сноп светлости. Дечак је из поцепаног капутића извадио камен, наизглед обичан камичак са којим би се свако друго дете играло правећи жабице по води. Камен је сличио облутку мада је био негде бео као снег, а негде црн попут мразовите зимске ноћи. Зачуло се са дечијих устанца: ,,Ви сте тај чувени петроградски драгуљар, зар не?“, проговорио је дрхтавим дечјим гласићем. ,,Израдите од овог камена сузу, радићу за Вас колико год буде потребно, од свитања до сумрака…“ Дечак је спустио главицу и из мале шачице провирио је камичак. ,,Не плачи, детенце моје, учинићу оно што од мене иштеш, изговорио је стари драгуљар сажаливши се над дечаковом судбином“. ,,Доћи ћу за онолико дана за колико је Бог створио свет“, узвикну дечак, и нестаде међу градским ћорсокацима. За један дан драгуљар је обликовао сузу од дечаковог камена, и тачно за онолико дана за колико је Бог створио свет, на вратима скромне дрвене радионичице појавио се исти босоноги дечак. „Израдили сте сузу, израдили сте сузу моје мајке“, отргло се из малих дечијих груди. Дечак је узео сузу и вешто три пута куцнуо о сто. Суза се распукла, а у њој су се налазили најређи љубичасти кристали, невероватне лепоте. Дечак је са недара извадио стари улубљени медаљон у кога је убацио половину сузе. Док је другу половину оставио драгуљару. Таман када је сићушна ногица хтела да стане на плочник, и нестане у градској вреви, зачуо се старчев глас. ,,Стани, дечаче, изволи твоју сузу, то припада теби и твојој мајци“. ,,Али ја немам ништа да Вам дам сем те мамине сузе…ја…“. ,,Ништа ми не дугујеш, чедо, реци ми само како си доспео овамо, и каква је твоја судбина, то једино иштем од тебе“, изговорио је старац. Сели су за мали дрвени сточић на коме се налазио свећњак, и похабани листови Новог завета. ,,Моја мати је међу анђелима, Господ ју је узео пре нешто више од месец дана. Дала ми је камичак и рекла ми да пронађем достојног драгуљара, који ће израдити сузу. Дала ми је и медаљон да се сећам њених молитви и љубави којом ме је обасипала. Дуго сам лутао улицама и питао за место које ће испунити жељу моје маме“. Нагло се окренувши ка прашњавом зидном сату, дечак је устао и кренуо ка вратима. ,,Стани синко, остани овде, ја ћу бити твој отац, само остани овде“. Низ старо наборано лице потекла је суза, док се испод округластих наочара назирао умирујући поглед. ,,Морам поћи, морам поћи … али ћу се вратити за онолико дана за колико је Бог створио свет … бићу Ваше чедо“, сишло је болно низ уске сводове дечијих усана. А онда је дечак са исцепаним капутићем нестао у дубини зимске ноћи… Прошло је шест неизрециво радосних дана за драгуљра, чекао је своје чедо. Међутим, на стара дрвена врата није долазио нико. Одједном зачуше се звона петроградске цркве, старац се помоли Богу и погледа ка вратима где је стајао млади улицкани господин. На господском лицу, плаве крви видела се нека неизрецива гордост. Говорио је осорно и гордељиво исто онако како је изгледао. ,,Желим прстен израђен од најбољег злата које имате“, рекао је скидајући своје беле рукавице. ,,Мој кочијаш је управо прегазио неко дериште, добро је те су моји арапи остали на ногама после тог малог изрода. Они ничим не доприносе само су терет …“. ,,Напоље!“, узвикнуо је старац, ,,Напоље!…“ ,потом се само зачуло лупање дрвених врата драгуљареве радње. Старац је пао на колена молећи Бога речима: -Господе мој не кушај ме, вапај мој послушај… Прошло је четрдесет дана, и беше недеља Господња, када се старац подиже са постеље. Испред себе угледао је дете окупано блаженом светлошћу. Старац је пао на колена молећи Бога за милост: ,,Господе ако си узео несуђено чедо моје узми и мене“. Душа се предаде Богу, а у даљини се зачуше звона цркве. Срце ми је било испуњено неком чудном божанском радошћу, окренувши се у постељи чуо сам троме кораке и снене дечије уздисаје. Док је душа тонула у сан, у даљини испуњеној топлином, зачуло се само старо звоно петроградске цркве.
Последње активности:
