НИСАМ СТИГЛА ДА ТИ КАЖЕМ
нисам стигла да ти кажем
да сам пре рођења имала врпцу око гуше и да сам можда већ тада осетила страх за живот
али да су ме касније гушиле руке туђих мракова а да сам ја била слабија него тада када ме није ни било на овом свету
нисам стигла да ти кажем
да сам овај ожиљак на челу добила јер сам ударила главу о акумулатор у старом стану када су биле рестрикције
и да је сваки следећи ожиљак био невидљив на мом челу али да сам научила да постоје горе ствари од акумулатора и да рестрикције могу доћи и у обличју људи
нисам стигла да ти кажем
да сам због сисања палца једном имала љуту млевену паприку у очима
али да ми вид није био оштећен од тога и да сам и поред наочара умела да препознам људе које треба да волим
нисам стигла да ти кажем
ни да сам на представи у основној школи где сам играла главну улогу успела да паднем директно на задњицу када сам се склањала са сцене
и да сам у главном комаду у ком сам такође имала главну улогу често исто тако падала иако сам слабо била на позорници
нисам стигла да ти кажем
да цвеће купујем од бакица код којих је јефтиније јер ми оне увек буду драже
али и да своје цвеће хоћу да продам по баш високој цени и онда се чудим што га нико не пазари
нисам ти све ово и много још шта рекла
а можда и јесам, али се не сећам
јер смо трајали толико дуго, а толико кратко
да се сваки наш тренутак стопио у само један
и то у онај у ком сам видела твоје зелене очи, које су заправо боје лешника
***
ТИ, ЈА И ДРУГИ САВРЕМЕНИ НЕПАРОВИ
на каменој клупи
на каменом утврђењу
у каменом граду
лед нам је силазио низ грло
а ватра горела у руци
и док си ми руком и речју објашњавао цео град
који би требало да је више мој него твој
нисам чула ништа
и нисам видела ништа
и нисам осетила ништа
сем туге
што пред тобом седим
распореног абдомена
док ми црева пресецају дах
а знам да си видео само
моју црну косу
као још седам црних коса тог дана
***
сећам се када си ме питао
переш ли зубе после последње цигаре у ноћи?
стерилно, хигијенски и по пропису сам ти рекла да перем
осим у ретким случајевима
када прескочим
а оног дана када си заплакао преда мном
сам ти као по дифолту објаснила
да треба и смеш да плачеш
јер тако переш оно што те боли
а много касније сам једног пријатеља у разговору уверавала
да ниједан мушкарац није био у мојим очима мање мушко када је заплакао
осим у ретким случајевима када није имао оправдање
још и пре него што смо престали да пишемо једно другом
одлучно и уверено сам себи говорила да немамо будућност
осим у оним ретким тренуцима када сам пред сан у твом загрљају помишљала како те и се волим
ни једног тог тренутка
нисам ни помишљала
ни уверавала
ни говорила
ни објашњавала
да ћеш ми постати жива рана
коју нећу моћи да
оперем
очистим
ни игноришем
ти
са којим сам имала најмање изгледа
а са којим сам изградила највише
и сада сваке друге ноћи
купујем нове рукавице
јер доместос не смеш голим рукама
а мама каже да доместос све решава