Залеђен поглед прелази преко оронулих зидова који су изгуљени оштрим канџама. Призори у тим просторијама ледили су јој сваку кост. Трунке плафона који се мрвио падале су јој на главу. Прозора или није било или су били поломљени. Комадићи стакла и осталих ствари које су се урушиле били су разбацани по поду. Зидови су били додатно украшени графитима.
Док је гледала у њих уливали су јој храброст јер је знала да је неко пре ње већ био ту. Могла је да чује шта се десило у тој тмурној соби у којој се подиже прашина сваки пут када направи нови корак. Та прашина јој улази у носне дупље и остаје тамо. Гуши јој плућа и стиска јој очи.
Прича се да се у тој кући дешавају паранормалне активности. Њена претерана радозналост ју је натерала да дође и да се сама увери да ли су гласине тачне. Окретала се око себе као вртешка у нади да ће наићи на нешто чудно. У исто време срце јој је прижељкивало да ништа од тога не постоји, да те гласине нису истините.
Неки шушкави звук који је милео кроз прашину коју је подизала корачањем, полако се ушуњао у њене уши и направио пометњу. Укопала се и осетила је ударце срца свуда по телу. Помислила је да је полудела од самоће и страха и да јој се све само причинило. Уверавала је себе да измишља све док звук није чула поново. Ти страшни звуци били су све гласнији. Узнемирила се. Знала је да јој се то нешто приближава. Чекала је тренутак за који је знала да ће бити последњи у њеном животу. Није смела да склопи капке, да не погледа смрт у очи.
Одједном, иза ћошка изашао је један момак, који је као и она био ништа друго осим бића које знатижеља вуче за нос. „Уплашио си ме“, насмејала му се са олакшањем.
Сједињени у страху, споразумевајући се прећутно, одлучили су да заједно наставе са разгледањем.