На брду разбацано камење стоји, накривљено од времена, обрасло маховином. Испуцало и обрасло у траву. Увело цвеће виси на камењу, давно остављено. Никог да га уклони. Заборављени гробови, са брда гледају на село. Наша коначна одредишта.
***
Вири врх крова са старим ћерамидама, поред дрвета дрена свог испуњеног црвеним плодовима још недовољно узрелих од којих се кисели осмех и скупљају уста. Ту беше постављена столарска радионица. Лепљена слама извиривала је на оним деловима које је појело време, а боја земље доминирала је уместо креча који је још постојао у траговима. Стега и остали столарски алат беху у паучини, испод доксата који беше отворен. Слој црвене прашине прекривао је тоцило где су се оштрили ножеви пре спремања пастрме. Цвилење каменог точка који беше ударао у дно држача на коме је постављен реметио је тишину и цвркут птица у даљини.
Отворила је Васка капију после много година. Једна тараба беше раскована отварајући туда пролаз комшијским мачкама. Сетила се Милке и Војина, како пролазе двориштем и воде краве на реку да их напоје, а чији је жубор сада чула, реке сакривене у шипражју у које је зарасла. Двориште је прекривала трава прошарана пољским цвећем. Таквог га не памти. Раније је била само пуста земља узрована копитама, а кокошке су покидале сваку травчицу што ниче. Празнина се одбијала о кућу, стари подрум, штале и амбар који су окруживале двориште. У делу где је била башта разгранао се орах и наткрилио све. Пред њим, на средини у трави, исцртан круг једва видљив. Ту су влати траве ређе и краће, као да је испод бунар или нешто друго закопано. У Васкином сећању на том месту није било ничега раније. То је вилино коло. Место где се ноћу окупљају виле, играју и прескачу круг. Некада се веровало да се таква места заобилазе, а у круг не улази…
***
Милка није знала шта је чека, нити је о томе мислила. Била је вредна девојка, висока и витка као вилдан, младо дрво. Знала је да извезе све што види и да на разбоју истка необичне шаре.
Живот није ништа друго до прихватање…
Тако је Милка закорачила у двориште са својим завежљајима теркова и везова. Прво што је чула је хук реке који је дозивао, јер вода значи живот. Дошла је као снаха за најстаријег Војина, у породицу старог Симе, чија је жена умрла на порођају остављајући чопор ситне деце и најмлађе у колевци. Говорило се да Симина жена није ни тридесет пет година саставила кад је умрла. Како и не би поред човека који је више времена проводио код туђих жена, пијан се враћао кући шибајући стоку, а можда и жену мокрим ужетом. Симину нарав није било лако подносити и жене које је доводио брзо су га напуштале. Зато је Војин рано морао да буде ожењен. Неко је требало да замени мајку, а мајку нико не може да замени.
Милка није знала шта је чека када је ушла у двориште и пољубила руку свог свекра. Била је богобојажљива.
Рука која љуља колевку влада светом. Мајка је она која подиже и одгаја и кад није биолошки мајка. Тако је Милка са шеснаест година добила петоро деце да брине о њима без претходног материнског искуства. Имала је она млађу браћу и сестре о којима је бринула пре удаје, али је њена мати знала све шта треба. Сада је морала да се сети свега. Није имала кога да пита ни да се посаветује. Морала је да умеси хлеб сваког јутра, да музе и сири, да тка, да их обуче. Да ручак спреми и нахрани их. А Војин је заменио оца својој браћи и сестрама. И он је са шеснаест морао да постане глава породице. Онда је позван у војску на две године. Испратила га је Милка до капије спремивши му парче сира, соли у дрвеној чинији и погачу да му се нађе на путу до касарне. Тада није знала да је већ носећа.
Наредни месеци су пролазили лагано и она је бринула и радовала се детету које је носила под грудима. Стомак се повећавао. Ближила се зима, хладна, са пуно снега. Требало је прегурати са мало спремног огрева.
Када су почели болови у току ноћи, пренувши је из сна, спремила је нож и ракију. Звала је свекра да јој донесе воду са бунара. Нико је није чуо. Деца су плакала уплашена њеном вриском. Пребацила је мараму преко леђа и у ноћној кошуљи кренула, босонога по снегу да узме воду. Врела вода још није прокључала на шпорету док се Милка стојећи напињала и порађала сасвим сама. Наслањала се на зид када је чула дечији плач. А онда је бебина глава ударила у земљани под, док је пресецала ношем пупчану врпцу. Плач је замро. Тишина је наступила. Изгубила је своје прво дете. Мушко. Војин би се радовао. А овако неће ни знати да га је икад било. Зачули су се први петлови, а Милка је лежала на поду у крви, заспала од исцрпљености, поред мртвог детета. Када се већ разданило стигао је и Сима из села. Узео је замотуљак и однео да га закопа испод киселе јабуке у шљиваку. Без обележја. Милки су се сузе сливале низ образе. Није имала шта да каже ни коме да се пожали. Дететова некрштена душа остала је да лута. Безимена.
Требало је устати и нахранити децу у другој соби. Глад живих има предност над тугом за мртвима. Наставила је Милка где је стала претходног дана. Празнина је остала и бол за изгубљеним чедом да тиња у души. Она више никад неће бити иста. Кривица ће почети да је разједа. Потребу за разговором и саветом налазиће у молитви. Молила се Светој Петки да јој да снаге, да истраје, да јој умањи бол и патњу. Самоћу није могла да прихвати, а ноћи су јој биле дуге. Пре починка, почињала је молитвом, а онда је у заносу почела све чешће да види светитељку која јој упућује савете и благе речи. Мајка јој је недостајала, а светитељка јој је ту празнину попуњавала. Жељно је чекала 2. август, дан посвећен Светом Илији, и да оде у цркву на сабор. Да се помоли и затражи опроштај. Да свој страх излечи вером, а жалост надом. Није имала вести о мужу који је у војсци и кога треба још дуго чекати да се врати.
Деца су уз њу расла, а она им је била маћеха, мајка и снаја. Некад болесна, често несташна ‒ већ каква су мала деца. Милка је како је знала и умела носила своје бреме. Није могла и да је желела другачије. Назад није имала где. Зато се није ништа пожалила мајци кад јој је дошла у посету на Крсну славу. Бојала се њеног прекора. Ћутање је било васпитање које је понела из родитељског дома. О неким се стварима не говори никоме. Говорити о свом јаду је срамота. Зато је волела да оде до баште и уз пут набере неку шљиву или орах који је пао. Време пролази, али не лечи већ нас мења, да никад не нађемо оно што смо оставили. Тако је и Војин срећан што се враћа кући, неочекивано наишао на промену код свих својих.
Отац Сима је остарио, брци су му се обесили а једно око зачкиљило. Једино је воља за пићем била и даље јака. Имао је неку жену у селу код које је понекад ноћивао. Деца две сестре и три брата, порасли су за две године војске. А Милка постала још ћутљивија и побожнија. Као да је нека туга испунила цело њено биће. Као да му се није довољно обрадовала, а сјај који је имала у очима није више избијао. Тело јој је било крупније, а стомак опуштен. Говорила је увече сама са собом, шапутала до касно у ноћ. Зато је Војину после тешког сељачког дана одговарало да седне испред подрума и попије неку. Имао је ракију и вино. Виноград један од најбољих у селу, са пловдином. Грожђе у винограду је рађало по два товара. Од њега се правило добро вино, а шљиве моравке су биле за ракију. Он је био вредан и спретан. Умео је дрво да обликује и да направи све што му пада на памет од столица, преко бачви и других дрвених посуда. Сељаци су долазили и доносили му материјал, а он им је правио по жељи. Кућа је почела да се кући. Они као прави домаћини да стичу, деца да расту и да их слушају као праве родитеље. Милка је девојчице звала Милозаова и Лепозаова не користећи њихова права имена. А дечаци Вида, Драган и Вита су један другом до увета све више личили на најстаријег брата. Онда је Други светски рат одвео Драгана из партизана у смрт. Погинуо је код Краљева. Сима је колима са кравама кренуо по синовљево тело кад је стигла депеша о његовој погибији. Подигнут му је споменик поред мајке, прерано отишле. Сада су заједно тамо на ветрометини, њих двоје.
***
Сима се ослањао на штап, ноге га више нису слушале, гегао се по дворишту бесно штапом ударајући кокошке. Туга му је мутила вид као и алкохол у коме је утапао своју несрећу.