Dečak je šetao ulicom. Preko ramena je teglio težak gvozdeni ašov.
Već je odavno prošla ponoć.Šetnja gradom mu je pomagala da se oslobodi nepodnošljivog osećaja uznemirenosti koji je svakodnevno osećao. S vremena na vreme je bacao pogled na pun Mesec koje ga je posmatrao i namigivao mu.Na travi je sedeo prosjak,crn kao ugalj,sa belom kosom i bradom. Pušio je lulu.Dečak ga nije ni primetio,ali dim koji je izlazio iz prosjakovih usta se vrzmao oko njegove glave praveći prividne slike.
“Vazduh je težak”, pomislio je.”I to baš na ovo veče kada sam odlučio da je tražim”.
Produžio je do kraja grada Iskoristio je ašov da iskopa duboku rupu dok nije pronašao zakopanu kutiju U njoj se nalazila gomila pisama koji su svi do jednog imali crvene usne koje su formirale poljubac na sredini.Otvorio je jedno,seo na zemlju i počeo da čita,Mesec mu je davao svetlost.Kako je čitao, osećaj uznemirenosti je na trenutak nestajao i onda se ponovo vraća.Iznenada mu je prišao mali dečak,takodje crn kao ugalj,baš kao i onaj prosjak.Kratka bela kosa je bila razbarušena i ličila je na bodlje.Ali njegove oči su bile drugačije.Bile su potpuno žute i sijale nekom upitnom svetlošću .Kao da je umesto zenica imao dva mala Sunca.Plakao je.
“Tragedija i ljubav su dve potpuno različite stvari. Iako je ljubav divan pojam,tužna činjenica jeste da je razlog najvećih tragedija zapravo ljubav”-reče on,okrenu se i ode.
Tada se pismo u dečakovim rukama zapalilo.Gorelo je jakim i sjajnim plamom,iako on uopšte nije osećao bol.I dečak je plakao.
“Beži odavde”-reče misteriozan glas.”Probudi se”.
Dečak se okretao,ali nikog nije bilo.Možda mu se i sam Mesec obraćao,ali to nije nikada saznao.
“Moraš se probuditi”-ponovio je glas.
Otvorio je oči i primetio kako mu je jastuk mokar od sopstvenih suza.