Човек осредњег раста, посматра како Сава нестаје, полако се улива у Дунав. Размишља о топлоти сунчевих зрака који га обасјавају. Oсећа топлину која се утапа у његово крхко и светло тело. Сунце залази, зраци тачно ударају о тог беживотног човека који ништа не предузима. Гледа Дунав, размишља како река тече својим коритом, опија га поглед ка усковитланој површини. Пожели да скочи у реку. Жели да га однесе што даље, да више не мисли, да нестане. Жели да га нико не пронађе. Размишља тако све док сунце потпуно не зађе. Не постоји ништа за чиме би жалио у животу.
Покупи са зидића своје ствари и крене своме дому. Душа му је без боје и тона, празна. Улази у трамвај и клацка се десетак минута до своје станице. Размишља шта да једе код куће и сети се да је у фрижидеру отворена конзерва готовог јела и свела веза младог лука. Помисао на храну изазива му гађење. Трамвај пун људи, шарен. Људи се смеју, причају, иду некуда.
Корача ка своме празноме стану. Испред улаза зграде лежи пас, гладан, олињао, погледа дугог и тужног, бедан баш као и он. Човек га заобиђе као да не постоји. Улази у мемљив стан и размишља о псету. Од досаде и сажаљења изнесе му мало хране, воде и неко старо ћебе. Створење га гледа тужним и безнадежним погледом. Погледи им се проналазе. Човек му принесе воду и храну али пас побегне, уплаши се. Оставља му храну и воду. Пас њушку примиче храни, њуши неповерљиво, а онда једе. Човек се насмеје. Осећа нешто, срце му игра. Једнолично и немо, храни га. Пас маше репом. Лице човека постаје мекше. Човек помази пса, сасвим нежно и полако. Осећа његове меке длаке на своме длану и међу својим прстима. Осећа његово срце. Гледају један другог. Тела су им топла и нежна.