Dođu tako hladni dani, mada češće hladnije noći, kada osetim tvoje odsustvo. Pa onda počnu da naviru sećanja na sve što je bilo ili što je moglo biti, ali ipak nije. Bez obzira na sve, rado se sećam svih zajedničkih trenutaka i ne želim da ih zaboravim. Možda ćemo nekada opet poželeti da vratimo sećanje i obasjamo novom svetlošću našu nedovršenu priču.
Uvek si tu, kao razlog svake moje nedovršene rečenice i odsutnosti, jer mi lutaš mislima. Postao si mi prva misao kada otvorim oči i poslednja pred laku noć. A tako bih volela bih da si tu kada sklopim oči, da stavim glavu na tvoje rame, dok tiho šapućemo: „Laku noć”!
Nikada neću zaboraviti trenutak našeg prvog susreta, koji nije davao nijedan nagoveštaj da će se desiti nešto lepo za oboje. Nisam osećala ništa naročito, sve dok nisi uradio nešto što neko drugi nije mogao – otopio si led sa mog srca i izvidao ranu, koja je dugo и bolno pekla. Одједном si pretvorio nežnu devojčicu u zrelu devojku, koja je po prvi put osetila šta, zapravo, znači voleti ali i ne preboleti. Za sobom си ostavio neizbrisiv trag, koji nikada neće nestati, čak i po cenu da ja to budem želela. Baš zbog toga volela bih da si tu.
U trenutku kada zvezde umesto sunca zacaruju nebom i tračak svetlosti obuzme moj dom, želela bih da bezbrižno zaspim u tvom zagrljaju. Kao malena ptičica hoću da budem sigurna na tvojim krilima, koja mi pružaju nežnost i zaštitu. Želela bih da, tako spokojna, sanjam o nama. O tome gde bi život mogao dalje da nas vodi i kakve nam nove avanture sprema. Da li nas očekuje bajka, koja nikada ne donosi tužan kraj i gde zaljubljeni za sebe stvaraju svoj raj?