,,Скрати причу! Ометаш ме!” Чујем звукове који допиру до мене. Као да са мном прича та особа. ,,Невиђен си давеж. Треба ти сто година да ми испричаш причу која не траје дуго. Колико сам прокалкулисала, траје једно поподне. Препричаваш је сто година…”
У више наврата сам мислила да је то мој проблем. Та жена је викала на неког човека како је досадан и не уме да препричава догађаје. Ја, немајући паметнија посла (јер ми је живот монотон), одлучила сам да прислушкујем са терасе. Врло интересантно. Занимљиви су му одговори.
,,Очаран сам. Ниси у стању да ме саслушаш. Радије гледаш унаоколо, у цвеће, мачка и тепих, неголи да ме чујеш. Већ почињеш да ме бринеш.” Јасно је изнео своје ставове. Међутим, госпођица је наставила нетрпељивим тоном уз увреде.
,,Мислиш ли да је мени занимљиво да те слушам? Теби је лепо, а мени се живот претвара у живот бабе, која гледа пренос скупштине и чува мачку. Било како, код тебе увек красних новина има. Стално се нешто код тебе збива. Код мене је, као и на западу. Тако ја постајем марионета, слушалац твоје узбудљиве приче, за коју кличем од среће да је чујем. Нисам ја твоја баба да те стално слушам. Одлази. Ђаво те однео!”
Он је, покупивши своје ствари, отишао без иједне изговорене речи. За то време сам попила кафу и пушила цигарете. Таман да се опустим пре но што спремим ручак, зачух куцање на вратима. Знала сам ко је у питању.
Госпођица поче са излагањем: „Срам Вас било. Видим да Вам је лепо да слушате моје приче док миришете ужасно и ништа не радите по цео дан! Молим Вас, пустите ме да живим и уживам колико могу да се не бих претворила у Вас. Нађите неку другу занимацију. Такође, молим да не пушите толико јер ми смрди тераса. Хвала”.
Напокон, отишла је у свој ћумез.
Укратко, ништа нисам разумела. Само ме је омела док сам се опуштала.