Серафина, опет си се пробудила. Средина је ноћи. Док се свет предаје сновима, доносиш стални немир, остављаш ме без одмора. Празно гледам у мрак потресена стварима које причаш. Плачем, дрхтим, па се смејем. Серафина, ти ме чиниш лудом.
Зашто си против мене? Ти си моја, али тешко те је контролисати. Дуго те држим у тишини. Нисам се добро бринула о теби тада. Ти ниси ја, али трудила си се да ме заштитиш. Изневерила сам те, можеш ли ми опростити? Серафина, Серафина, молим те, поштеди ме овог мучења. Морамо заједно да радимо да бисмо преживеле.
Послушаћу те и пустити да ме повредиш. Говори ми, вичи, плачи. Твој бол, познату одећу радо ћу је носити јер је одувек била моја. Серафина, чујеш ли моје речи?
Грешком си понела сав тај терет, онда сам бежала од тебе. Била сам уплашена, нисам желела да осећам. Покушавала си ми да ми помогнеш све ово време. Сада лежим будна док ме тишина грли. Нећу дозволити страху да ме одведе. Серафина, Серафина.
Ти шапућеш: „Диши“. Моје се тело тресе, моје грло се стеже као симфонија стегнутих жица. Неизречене емоције свирају мелодију унутар мене. Окрећем се, моја рука тражи твоју. Твоја лепота привлачи мој поглед. Нисам сама. Одувек си била ту. Заједно. Део си мене, Серафина.