Излазим. Пуна самопоуздања, спремна да остварим свој сан. Чујем по које шапутање, смех. Не! Неће ме омести!
На сцени, осетим под ногама клизав под, рефлектори ме заслепљују и губим из свог вида, пут којим сам кренула. У ваздуху се осећа страх и лепрша питање: „А шта ако не успем?“
Стала сам, окренута леђима, равна попут платна. Удах, издах. Cрце убрзано куца. Музика је кренула.
Крећем се по сцени и тресем се. Сви погледи упрти су у мене. Изгледа као да нико не дише, као да је време стало.
Једна пируета, један Grand Jeté и хиљаду емоција у једном наступу.
Неуспешно контролишем тело, губим равнотежу и падам.
Лежим на стомаку, осећам милион иглица како ме пробада и чујем само уздахе у публици.
Одједном тишина. Подижем главу. Време је поново стало. Устајем. Нико се не помера, сви су замрзнути, сама сам. А онда ме нешто одвуче дубоко у таму.
Будим се. Где сам? Зашто је мрачно?
Јака светлост прекинула је таму, забљеснула ме је и појављује се, мала ја. Гледам је. Она игра, она плеше, смеје се и ужива у сваком покрету. Tо је чини срећном.
Да ли сам јој уништила снове? Да ли сам је изневерила? Не, не одустајем, не смем, не могу, па нисам кукавица. Заједно смо у овоме. Мала и велика ја. Али како да се вратим? Како? Када не знам ни где се налазим.
Тражим излаз, вичем, осећам како ми гласне жице трепере, остајем без гласа и падам на колена. А онда, суза. Скрива се у мом оку и неприметно излази. Клизи по обазу и пада на хаљину. Нисам успела. Поново осећам бол, ударце, тугу, немам снаге и затварам очи: „Али ово не може бити крај. Мора да постоји начин да се вратим.“ .
Сузе ми лију низ образе и изненада се сетим ретроспекције. Ту је тајна. У њој је скривена порука. Моја једина шанса. Једини излаз из ове таме.