Пролазила је двориштем иза зграда док се враћала с посла. Уморним ходом заобишла шахту и празне пластичне флаше разбацане око контејнера. Попела се уз стрме степенице које су скривале улаз из унутрашњег дворишта.
Скувана цвекла се хладила на тераси. Пара се подизала из шерпе тог хладног фебруарског дана, последњег у месецу. Мирис земље тако карактеристичан за скувану цвеклу је пригушио остале мирисе у ваздуху.
Неколико голубова је у дворишту зобало мрвице хлеба које су станари зграде истресли са стољњака после ручка.
Волела је да одмори после оброка, тако би поделила дан на два. Затворила је очи и покушала да испразни главу од свих мисли, да јој копрена од снова падне на очи.
Чула се граја дечака који су јурили за лоптом и шутирали је у врата гараже.
Затресло се прозорско стакло. Устала је и изашла на застакљену терасу. Обратила се једном од дечака и рекла да је време одмора, да се играју негде другде.
Наредног дана, опет је после ручка прилегла и опет се чула граја дечака који су играли фудбал. Отишла је до прозора на тераси и позвала једног од њих. Одсечним гласом га је питала да ли ту станује, знајући да ће одговор бити негативан. То је био начин да их спречи да праве буку. Отишли су као да их је неко позвао са прозора суседне зграде. Трећег дана је поновила свој ритуал спавања после ручка. Нешто је јако лупило напољу, у дворишту.
Натерало је да устане и крене на застакљену терасу.
Голубови су газили по цвекли и оставили црвене трагове на столу.
На бетону између гараже и аута, тело старије жене. Комшинице из суседног улаза. Ноге без обуће, последњи излазак напоље кроз прозор спаваће собе. Нема времена за друге, не примећујемо никога. Полиција обавља увиђај рутински. Покривају леш ћебетом који је донео син покојнице, да се пролазници не уплаше сликом настрадале.
О разлозима не говоре. Старост и болест или губитак смисла, шта је разлог да особа која је била тако топла и срдачна, одустане од живота? Самоћа или усамљеност је убила. А волела је немачки и предавала га у школи. Хтела да држи часове комшијској деци. Нисмо свесни сигнала и порука који нам други шаљу о себи. Непрочитане, неизговорене речи, закаснело нас притискају. И шта сада? Грижа савести због нечињења, не помаже.
Исцртан облик палог тела, жгрушана крв обојила је бетон. Мучи нас мучнина док перемо водом трагове другог бића. Упалиће свећу и помолити се за њену душу, кап воска у води нацртаће круг. Последњи поздрав, потпис од воска.