Само ме је гледала. Видела сам јој лице, али је нисам познавала. Сретала бих је тако на улици, али би увек умакла иза угла баш онда кад бих скренула поглед ка њој. Покушала сам да је пратим, али би ме онда сусрео поглед неке намргођене или збуњене жене: “Јел могу некако да ти помогнем?”, упитала би ме са неким подозрењем. Тада бих се посрамила, извинила и отишла својим путем, гледајући да ту жену што пре избегнем. Зашто ме све те жене гледају?
Данима ме је та мисао морила. Како је то могуће, зашто ме гледа и како да у мору лица које свакодневно виђам ниједно није било њено, али као да је истовремено свако то било. Међутим, у то време десила се екскурзија. Дани су пролазили у припремама, куповинама, договарањима и другим детињаријама, због којих, као да сам заборавила на те очи и тај поглед.
У току покушаја водича да нам нешто каже о месту које смо посећивали, као да сам је поново видела, само што овог пута то није било лице жене, већ лице фреске. Било је то лице Богородице, које сам упркос оштећењима и галаме посетилаца препознала. Посматрала ме је својим благим и нежним очима. Удаљила сам се од групе и пришла јој. Не знам да ли су све жене које сам виђала носиле њен лик или су се у њој склопили ликови свих жена које сам икада видела. Ћутале смо. Пустила сам сузу, гледајући лепоту њенога лика. Чинило ми се као да је време стало. Хтела сам да јој кажем све, од тога да знам да ме посматра, до тога колико ми је у том тренутку било тешко, јер сам мислила на своју мајку, коју нисам ни упознала. Она ништа није рекла. Само ме је гледала. Ја не могу да тврдим да знам ишта о животу осим да сам у том тренутку, још млада и незрела, спознала неку вишу истину, а то је да имам, чак иако тога нисам понекад свесна, вечиту Мајку.