Отворих стара избледела врата. Види се да су из амбиса заборава, слабе шарке већ зарђале. На питање о њима нећу да изустим ни једну једнину реч. Само да чујем НИШТА праћено тишином. Дотакавши кваку, хладноћа ме је обузела. Осетио се благи поветарац обогаћен мирисом буђи. Поносно сам закорачила у собу.
Сада је празна. Зидови запуштени, боја се ољуштила, а ћошкови имају црне печате. Осетила сам страх од хладноће и мрака. Уплашена сам. Нема оне храбрости која ме обасипала на почетку. Стојим непомично, не могу да изађем и окренем кључ. Иако је хладна, враћа ми шарене успомене. Само ме повређују, као да ми је неко забио нож у леђа. А заправо сам ја та која држи нож. Волела бих да зидовима поново дам боју, али НИШТА… Зачуло се окретање кључа на оронулим вратима. Непознато лице донело је пролеће. Није више било тог хладног и мрачног призора. Више није било страха. Поново су замирисале лале и зидови постали плави. Поглед непознатог бледог лица ружичастих образа само ми је потврдио да сам вишак. Нисам му то узела за зло.
Полако сам излазила док је свака трунка моје снаге спречавала лавину осећања која су овладала мноме. Врата су се затворила за мном и кључ се више није уклапао. Из собе се зачуо добро познати кикот. Стајала сам пар тренутака док нисам схватила да је моја соба поново оживела. Овога пута без мене. Постала сам НИШТА од онога добро познатог СВЕ.