Трудим се да схватим бол, али не иде. Седим испред празног папира и патња ми се обија о главу од саме помисли да ми је једини избор да задржим панцир и надам се да ми овај чемер неће украсти тај последњи осмех који чувам тако невино, као израз на свом лицу, попут маленог детета, у страху да пусти свог немог лутка.
Свако од нас гради зид који тако рутински поставља испред себе, а ја се још питам када је постало нормално скривати емоције? Чега се толико плашиш, најобичнија кукавице?
За неке од нас то је једини излаз из сопственог лавиринта. Ми смо творци својих страхова, ти џелати којих се толико бојимо. Ти људи су ту, али они ћуте, крију се у сенци и настављају да шире свој монотони дим кроз осетљива срца. Затим, тајац. Улице су празне, једино што их је преплавило је ништавило у ваздуху које наводи на зло.
Опростићу им, можда ћу временом поново нацртати свој осмех. Желим само једно, да се коначно извучем из овог зачараног круга. Љубав је оптичка илузија, људи су варка, све се врти у круг. Зла крв која неминовно тече венама и тера људе на једноставне злочине тера ме да размишљам о губитку људскости у овом окрутном свету. Отворам очи, шта видим? Нема осмеха, нема лепих лица преплављених емоцијама, присутни су само војници, спремни да људима одузму слободу у већ давно започетом лету. Отвори се кожо да врисак изађе одавде!
Желим да одступим из ове реалности, желим да сачувам ово дете у себи и да му пружим шансу да одрасте невино и чисто, ја слободно летим, сањам и и верујем да колико год да причам и даље ће ми зафалити реч које нема у обичном речнику. Грех ће се баш као и карма вратити по своје, а врата опроштаја ће се отворити људима, тек онда када схвате да је њихов костим заправо кожа.