Kapljica kiše slila se niz prozor u čist zaborav. U samo par sekundi nije više postojala. Niko nju više nije gledao. Druga kapljica kiše se slila malo sporije, ali je opet i ona nakon nekog vremena nestade iz vida. Kako se kiša pojačavala, tako je dolazilo više kapljica koje su isto zavrsavale. Da li su se ikada pitale zašto su morale tako brzo da nestanu? Zašto su morale da se sliju niz prozor i da nakon toga padnu na zemlju i prestanu da budu ono što su bile pre samo par trenutaka. Te male kišne kapljice koje su padale na hladan automobilski prozor. Dete, zaokupljeno mislima, više nije ni čulo kako brat neprestano kašlje pored nje. Prestala je da čuje roditelje koji su pomahnitalo vozili po vlažnim ulicama večernjeg grada u nadi da će stići na vreme. Da će uspeti da sačuvaju sina. A sin je kašljao neprestano. Ništa mu sada nije značilo to što ga je majka upozoravala da ne ide sa mokrom kosom napolje ili da opere ruke kada dodje kući. Ništa mu nije to značilo sada, dok pomahnitalo njegov otac vozi po ulicama. Njegova majka što u tišini plače i jeca jer već pretpostavlja šta će se desiti. Kišne kapljice su se presijavale zbog farni drugih automobila. Sve napolju je bilo bučno. Kao da su zgrade vikale u pokušaju da se spasu, ulični psi jaukali u nadi da će ih neko pokupiti i odvesti kući. A opet je bilo tako tiho i spokojno. Ništa se nije čulo. Opet si se osećao kao da si sam u svemu tome, kao da nema nade za tebe. Odjednom ti se pojavi svetlo. Ono te obasja i otkrije tvoje uplakano lice. Na sekund misliš da će sve ispasti dobro, a onda se setiš gde se nalaziš. Svetlo koje te je obasjavalo nije bilo ono spokojno, već ono koje ti pokazuje da sve može i gore da bude.
Budiš se u nekom svetu. Svestan si da to nije svet u kome si odrastao, svestan da ti tu niko neće držati ruku i voditi kroz život. Čuješ kašalj, jecaje ljudi, vrisku i plač. Postaje sve glasnije i glasnije. Čuješ i glasove nekih drugih ljudi, oni koji jedini ostaju pribrani i ne padaju. Kreneš da trčiš ka njima, ne shvatajući da i ti isto plačeš. Trčiš za njima i dozivaš majku. Trčiš u tom skroz belom svetu i pokušavaš da nadješ izlaz. Svi obeležavaju svetlost kao nešto dobro, ali zašto onda vatra koja osvetljava šumu i polako je uništava do korica isto nije dobra? Zašto farovi automobila koji idu ka tebi isto nisu dobri i treba da ih se plasis? Ali zato dok igramo žmurke je tama bolja od svetlosti. Bolje ćemo se sakriti u toj tami, nego na nekom svetlom mestu. Sve oko tebe odjednom postaje crno, ne vidiš ništa oko sebe. Pokušavaš da progovoriš, ali više ni svoj glas ne čuješ. Zaboravljaš kako da pričaš dok, na posletku, ne zaboraviš i kako se diše.
Ali i dalje ne gubiš nadu.