Мој капут је сиве боје. Тамносиве. Боје страшног невремена. Недостаје му једно дугме. На месту изгубљеног дугмета безбрижно се њише конац кад напољу дува ветар. Џепови мог капута увек су препуни ситних дрангулија. Капут је широк, врећаст. Довољно је велик да у њега станем ја и заједно са мном сва моја осећања. Кад навучем капут на себе осећам се спокојно, ушушкано, мирно. Мој капут није само мој чувар од ниских температура. Мој капут је и мој модни детаљ. Направљен је од вуне. Топао је. Али ме не штити од кише. Током кишних дана, држим велики црвени кишобран, који мом капуту даје ведрину. А зими, када је хладно, око врата неколико пута обрнем плави шал и тада мој капут постане сетан. Жута капа, плава торба, тегет беретка, мала црна торбица, чизме карамел боје, беле патике… Све ће то дати боју и живот мом сивом капуту.
Кад дођем код куће, кад скинем капут и закачим га на вешалицу, капут остаје сам. Затворен и сакривен у ормару. Капут тада постаје само комад сашивеног штофа.
А ујутру, пред полазак у школу, кад га поново навучем на себе, капут ће опет показати колико је леп и живописан, а ја ћу га опет са уживањем носити.