Врата се отварају. Чујем глас, али не разазнајем речи. Отварам своје крмељиве очи, и још увек ошамућен тетурам се до купатила. Нови дан је почео.
За сат времена сам већ на бициклу и возим се ка кеју. Јутарње сунце ме милује по врату док закључавам бицикл, другари ме поздрављају са терасе клуба. Загревамо се и носим весла на сплав, а патке квачу, и оне ме поздрављају.
Седајући у чамац бацам поглед према Петроварадинској тврђави која извире из јутарње измаглице. Вода клизи испод чамца, као да жури негде. Већ пролазимо испод моста Слободе. Стубови нас посматрају спокојно, упоређују нас са стотинама веслача које су већ видели. Крајичком ока примећујем рупу у једном од њих из које извирује голуб. Тај призор подсећа ме на детлића који извирује из бора на Фрушкој гори.
Прошли смо Дунавац. Пролазимо поред разних ресторана на сплавовима из којих одзвања гласан смех. Ваздух је овде чист и не марим за своју алергију. Авиони се на небу вијају и скривају иза облака. Стижемо до једне мале дрвене кућице код које престају ресторани, затим тишина, чује се само дисање веслача и упадање весала у воду. Поред нас пролеће сениорски осмерац. Толико су усклађени да им чак и срца куцају исто.
Окренули смо се, а пред мојим очима се Дунав и небо састају, као да нема хоризонта. Враћамо се према клубу. Обала прелази из шумовите и камените у песковиту. Мост сада помало личи на капију иза које светлуца Штранд. Пристајемо, затим враћамо чамац у хангар.