Голубица бела

Надвила се над српским небом дим и прашина од силне борбе. Уместо цвркута птица, чули су се само последњи издаси српских војника, али један је и даље стојао на ногама спреман за свој народ и слободу да уради све. Храбри српски ратник, са крстом око врата и вером у Бога снажно се борио не би ли пружио отпор и заштитио своје саборце док помоћ не пристигне. До тада обичним пољем, а сада крвавим, одвијала се епска битка између једног борца и десетине Турака. Тачан број ни он сâм није знао, само је махао својим оружјем и сваким махом би све даље корачао, а све више крви, зноја и прашине би било, није уопште могао да види кога следећег напада, или колико их је остало. Полако је почео да посустаје јер му се чинило као да их има стотине и стотине, а у том маху, пред очима му пролети бела голубица која је својим крилима, само на тренутак, распршила прашину и војник је могао да примети да је остало још свега пар Турака. Стао је, прекрстио се и из све снаге је викнуо: “Са вером у Бога!”, дерући своје већ оштећено грло, и након тога је појурио у, наизглед, смрт. Али, да ли је стварно појурио у смрт? Сваким својим замахом, у исто време је и голубица бела замахивала својим крилима, у сваки свој ударац је улагао још више снаге, исто као и голубица бела док се уздизала и враћала назад у небеса. Када је и задњем Турчину пала глава на земљу, тада је и тело храброг и упорног ратника пало на земљу, а над њим је кружила голубица бела…