Спушта се сумрак са летњом топлином, као што то обично бива у августовским ноћима. Укључујем фењер који одсијава жутом светлошћу привлачећи мушице, и настављам да читам последњих тридесетак страница романа. Ново поглавље оставља простор да мислим о писцу, јер ретки су такви који ме подстакну, који побуде жељу да трагам још дубље од приче самог романа. Они који ми се у машти прикажу у самом периоду стварања романа; чији лик видим како седи за столом покрај прозора откуцавајући текст на писаћој машини. Тада знам да је ово дело писано само за мене, иако ме никад није упознао, нити знао да постојим. Писао је за мене, знајући да ћу га некада сигурно прочитати, и знати да су га сви други читали, преводили, хвалили и кудили, само да бих га ја, као крајња одредница, прочитала. И пре но што сам завршила последњу страну “Речи су се саме низале, очију заробљених на тај призор окован прозорским окном; гледао сам је како седи у топлини летње ноћи обасјана жутим фењером, у столици од прућа и чита”. Осетила сам тада хладан метал који је стајао испод моје голе ноге. Био је то пиштољ који никада нисам поседовала, а са којим сам несвесно знала шта ћу урадити, прочитавши последњу реченицу: “Извукла је пиштољ на ком је до малопре седела, и хладнокрвно пуцала у слепоочницу.” Затворена књига умазана крвљу пала је право на под. Мушице су наставиле да облећу око жутог светла, у топлини летње ноћи.
Последње активности:
