Негде далеко, међу две реке и две планине, једне земље и једног неба, бејаху два камена гроба. На њим’ два имена и два камена, једним те истим крутим клином уклесана и једним те истим трњем покривена. Тамо су лежала два, пред Божјим очима, иста човека.
А било је тамо још света: деце, стараца, зелених поља и оних који су их заливали. Било је и домова, па и оних који су их градили. Било је и рубља, па и оних који су га плели, било је и хране, па и оних што су јели, а и два млина што их ушће дели. Тамо су радила два млинара од јутра до мрака, два млинара пред Богом иста.
Радили су вредно, млели за свој народ, кад један дође кући, своме дому, жени, деци и супи на столу. Доста му је таквог рада, меље од јутра па све до сада. Узе он кашику, те се премишља… Сутрадан, иде он кроз село и тражи кога да ради ноћу у његовом млину, те за ситну пару. Брзо је он некога нашао, младог момка из близине. После он нађе себи нови дом крај млина − велику кућу са великим вратима. Након тога, он реши да купи још један млин, нађе још људи, плати их за још ситније паре. Пође он преко села, до оног другог млинара, оног који је тамо и спавао, и јео, и зборио, кажу, сам са собом; хоће да купи млин. А овај устаде, отресе боса стопала и изађе, баш тако, без речи.
Тај човек, тако бос и прашњав, успео се до Божје капије, а иза ње га је чекало поље, зрело и меко, и бистра вода што кроз њ’ жубори. Онај други је дошао кући, збуњен, јер тамо никога није било… никога није било, мада је супа била на столу. Тада је заспао, са све кашиком у руци, али и кад се пробудио, није их било. Ни жене, ни деце, нит села, нит млинова, нит ушћа − само дукат у дубоком џепу.