Hrana, izvor opstanka, izvor zadovoljstva, kako za koga. Fiziološka potreba oko koje se svet vrti. Svinje koje smanjuju obroke hrane radnim životinjama na Orvelovoj Životnjskoj farmi, čuvena rečenica Marije Antoanete „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače,” Potrage za hranom u post- apokaliptičnim filmovima i serijama, kuvari kao televizijske zvezde, Hanibal Lektor, Dositej Obradović, Ivica i Marica, svet za vreme Kuge, za vreme Velikog rata, za vreme pandemije, svet danas. Hrana. Ne bi li bilo idealno imati u svojoj biblioteci knjigu koja se bavi istorijom hrane. Koliko bi samo to otkrilo novih vidika kada je u pitanju posmatranja istorije čovečanstva. Jedan takav momenat je i rečenica iz filma kojim se danas bavimo a koju izgovara šef kuhinje: „Hleb, postoji u različitim oblicima preko 12000 godina, naročito među siromašnima. Brašno i voda. Šta može biti prostije? Čak i danas, žito predstavlja 65% agrokulture. Voće i povrće svega 6%. Seljaci Stare Grčke su bajati hleb umakali u vino za doručak. Isus nas je naučio da se molimo preklinjući za hleb naš nasušni. Jeste, i uvek jebio, hrana običnog čoveka. A vi, dragi moji gosti, niste obični ljudi. I zato, nećete dobiti hleb.”
Upravo na ovom temelju pristupamo daljoj analizi filma. Film počinje prikazom male grupe gostiju koji su uspeli rezervisati svoja mesta u jednom od najtraženijih restorana na svetu. Restoran prima svega desetak gostiju svake večeri, i nalazi se na osamljenom malom ostrvu do kojeg se mora doći brodom. Večeru, za najprobraniju klijentelu, priređuje poznati i hvaljeni kuvar Slovik čiji lik igra maestralni Rajf Fajns. Cena da se provede nezaboravno veče na ovom ostrvu, uz vrhunski meni, je svega 1.250 dolara po osobi. Tu dolazimo do junakinje filma, napisane tako da je publika voli. Centrifugalni igrač. Autor želi da kroz njene oči mi posmatramo ljude i događaje u filmu. “Hoćemo li jesti Rolekse? – pita Margo. Ona postaje naš protagonista,
čovek bliži staležu većine, bliži filmskoj publici. Čovek koji ne ručava u skupim restoranima već se hrani na kioscima brze hrane. Njen način govora, život, zanimanja, obrazovanje, istorija, stoje u kontrastu sa svetom sa kojim se našla na večeri. Oni svi na vrhuncu filma bivaju životno ugroženi, pa tako i Margo, a šta više privlači gledaočevu pažnju nego nesrećnik koji nepravedno strada. Uvučena u taj svet od strane momka, bogatog idiota, ona biva naš igrač. Zato i nije slučajno da lik Margo igra upravo jedna od najomiljenijih glumica današnjice, „kul devojka” Anja Tejlor-Džoj. Bomarše (1732-1799) u svom eseju o ozbiljnom dramskom rodu govori sledeće: „Istinsko zanimanje srca, njegov pravi odnos, uvek je odnos čoveka prema čoveku, a ne čoveka prema kralju. Stoga sjaj titule u meni ne samo što ne povećava zanimanje za tragične ličnosti, već, naprotiv, može da ga umanji. A što je čovek koji pati bliži mom staležu, tim više se njegova nevolja doima moje duše.”
Film Meni čiju režiju potpisuje Mark Majlod, po scenariju Seta Rajsa i Vila Trejsija se na ovaj način pridružio filmovima (takođe nastalim ove godine) Trougao tuge i Stakleni luk i tako stvorio filmsku zajednicu koja je na tragu jednom novom pokretu koji za sadržaj ima kritiku novca. Sva tri filma prikazuju mikrokosmose besramno bogatih ljudi koji bivaju suočeni sa svojim dekadentnim ponašanjem. Sva tri slučaja do kraha dolaze zahvaljujući čoveku koga idealizuju a koji je prikriven velom misterije. U filmu Trougao tuge to je bila večera sa kapetanom, koja završi potopom; u filmu Glass Onion to je bila nedelja provoda sa detektivom koja se završila uništenjem Mona Lize, a u Meniju to je večera sa Slovikom koja završi eksplozijom. Sva tri filma odlikuje izolovan prostor sveta bogatih koji doživi sudnji dan. Autori ovih filmova su jednako zgađeni svojom upletenošću u izdvojeni svet bogatih koliko i njihovom samodopadljivošću, te prave apokalipse tih mikrokosmosa. Što je suprotno od onih apokalipsi koje bogati planiraju, ili bar u svojim govorima ukazuju na takva razmišljanja, ovoj našoj prenaseljenoj planeti. U jednom intervjuu, Rambo Amadeus govori kako je Kovid-19 odlično došao bogatima koji sada mogu da se voze u svojim luksuznim jahtama i sa njih posmatraju divne, prazne obale sa kojih je nekada dopirala graja, smrad i mnoštvo paradajiz turista.
Da bi došli do momenta u kojem se sve pretvara u pepeo mi moramo izgraditi sliku tog mikrokosmosa do tačnina. Autor ovoga filma to radi na vrlo pristojan način uz nešto slabiji filmski jezik od kolege Roberta Estlunda, autora filma Trougao tuge. Ambijent ostrva je prikazan detaljno, Celo iskustvo počinje njegovim obilaskom. Vrtovi restorana, farme gde se uzgajaju životinje i obale gde restoran nabavlja sastojke za svoj morski deo jelovnika. Potom se gosti smeštaju u sam restoran i tu upoznajemo ko su, čime se bave, i ubrzo zaključujemo na osnovu prikupljenih podataka o njihovim likovima i zašto su tu. U otvorenoj kuhinji, naspram njih, nalazi se uniformisani vojnički odred kuvara čija igra funkcioniše kao koreografija. Oni su tu da budu precizni u pripremi jela i simbolišu jednu slepu jurnjavu za karijerom, koja u nekom momentu ako ne dovede do zadovoljavajućeg rezultata, obesmišljava postojanje individue, nakon čega nema više razloga da se ona zadržava na ovoj planeti. Nerealna očekivanja koja društvo danas postavlja pojedincu za posledicu imaju nesrećnog čoveka. Obzirom da cilja na mlade ljude, u ovom filmu reč je o radniku koji ne uspeva da ostvari očekivanja, ili pak, ostvarivanje tih očekivanja otera njegovu dušu u Kjubrikov lavirint iz kojeg nema izlaza.
Pored ljudi, smeštenih u dva tabora, ključnu ulogu igra i hrana kao poseban epitet za sve goste ovog i sličnih lokala. Sva jela su vizualno impresivna, recepti za njihovu pripremu stoje u uglu ekrana, a posebno se u filmu izdvaja breadless plate, jelo koje ne sadrži hleb, već neke bezimene pjenice i emulzije koje sveukupno teže 3-5 grama. Ovo jelo je Slovik najavio malopre citiranom rečenicom u kojoj govori kako je hleb hrana za običnog čoveka, što oni, njegovi dragi gosti, nisu. Cilj ovih teatralnih predstavljanja jela jeste da uputiti verbalne udarce aristokratskoj klasi koja živi da bi jela, dok većina sveta jede da bi preživela. U skladu sa time, u samom govoru dobrodošlice Šef Slovik će reći da njegovu hranu probaju, umesto da jedu. Prosečnom filmskom gledaocu će se prevrnuti želudac na ovu njegovu egocentričnu izjavu dok će mu srce zaigrati nekoliko minuta kasnije kada Margo kaže kako se neće najesti od njegove hrane. To je kontrast koji film neguje. U filmu Meni osim očiglednog stava protiv razmaženosti sveta bogatih, protežu se i motivi posljednje večere. Slovik naravno dovodi u suprotnost poslednju večeru i ovu koju on služi, malopre pomenutim, jednostavnim postupkom, ne služenja hleba. Tu su i motivi radničke klase, Slovik govori glumcu koji se našao među gostima da je tu jer mu je propao jedini slobodan dan u nedelji gledajući njegov film koji je bio užasan. Motiv preljube. Motiv prodaje tela, identiteta, integriteta, časti za novac. Međutim, kao što smo pomenuli u tekstu u kojem se bavimo filmom Trougao tuge, u katastrofama se društveno konstruirani status ili novac ne mogu koristiti. Tada u prvi plan izbijaju čovekov ego i nagon za samoodržanjem. Sve to nose likovi ovoga filma, ali otkrivanje tih likova, razmišljanje o njima, stoji u sudaru sa potrebom da imamo spektakularni kraj filma. Tako vrlo kvalitetna glumačka postava, muzika, kamera, koji dočaravaju atmosferu ovoga sveta, bivaju prekriveni erupcijom kraja, kao što je Etna prekrila celu jednu kulturu. Sa ovakvim krajem stiče se utisak o bezvrednosti detalja koje slika nudi. Odjednom, autor Pikasovu sliku Violina i grožđe poliva kantom jupola. Zašto to čini? Da bi imao jasan kraj. Zamka zvana, podilaženje publici.
Doveo sam moralizujući prikaz prezasićene elite do vrhunca („Jest ćete manje nego što želite i više nego što zaslužujete.“), ostaje mi da sa svoja dva najjača lika (Margo i Slovik) uništim taj dekadentni svet i od svog protagoniste napravim heroja radničke klase koji će simbolično, dok gleda kako Meni gori, uživati u Hamburgeru.
Nedovoljno kvalitetno za moj ukus, neubedljivo, ali opet, dopadljivo, što očito i jeste bio cilj
filma.