Бескрајна прича 8
*Упутство: Бескрајна прича функционише тако што ми започнемо причу, а ти јој дописујеш наставак који не треба да буде дужи од 300 карактера. За писање имаш пет минута. На твој наставак има право да се надовеже било ко, тако да прича може трајати унедоглед. Имаш могућност да се надовежеш и на своје реченице, али тек после сат времена и не више од пет пута заредом. Наставак можеш написати на било који део приче (не само на последњи у низу), и то можеш урадити КЛИКОМ НА ЗАКРИВЉЕНУ ЦРВЕНУ СТРЕЛИЦУ која се налази поред реченице на коју желиш да се надовежеш. ДА БИ УЧЕСТВОВАО У БЕСКРАЈНОЈ ПРИЧИ, ПОТРЕБНО ЈЕ ДА БУДЕШ УЛОГОВАН.
Синоћњи сан изгледао је као наставак претходног. Једва је чекала ноћ да поново усни. Тамо је, на крају крајева, поново могла да хода и, што је најважније, поново је могла да прича са Винсентом ког није видела још од несреће.
A Vinsent u snu, nije bio ni nalik Vinsentu koga je bila poznavala….
Uživala je u svakom njihovom susretu. Svu svoju energiju tokom dana, usmerila je na suludu ideju da upravlja svojim snom. Uvek bi on bio tu kada bi ona sklopila oči.
Bio je nekako vedriji, otvoreniji, prisutniji. Nije se nazirao ni tračak onog tereta o kojem nikada nije govorio, a čiju je težinu slutila iz njegovog ćutanja. Ovde je bio slobodan.
Jednostavno je prezirala jutra. Sunčevi zraci su je svaki put zakucavali za krevet. Oduzimali joj sve i vraćali u realnost. Umorna i zamišljena od susreta, dan bi protraćila smišljajući sledeći san.
Snovi su ogledalo stvarnosti. Samo naizgled postoji razlika između njih i onoga što zovemo realnost. Sve to dva su dela iste celine.
Njen svet je bila ona polovina koja je tkala snove. Sve više se zapitala u njima i sve više uživala.
Znala je da to nije stvarno, ali je isto tako zelela da pobegne od onoga sto cuje i vidi dok traje dan.
Bila je to večna igra kruga. Sanjala je opale listove sa jasenova, i osećala njihovu nepodnošljivu lakoću. ,,A u dobru je lako biti dobar, na muci se poznaju junaci“ – rekla je kroz krik, i usmerila pogled na polu-pritvorene šalokatre, i delić mora, najlepšu tačku u trošnoj spavaćoj sobi.
Kroz celo telo je prošla jeza.
Znala je da jeza ne dolazi od hladnoće.
Kraj PRIČE.
A Vinsent u snu, nije bio ni nalik Vinsentu koga je bila poznavala….
Uživala je u svakom njihovom susretu. Svu svoju energiju tokom dana, usmerila je na suludu ideju da upravlja svojim snom. Uvek bi on bio tu kada bi ona sklopila oči.
Bio je nekako vedriji, otvoreniji, prisutniji. Nije se nazirao ni tračak onog tereta o kojem nikada nije govorio, a čiju je težinu slutila iz njegovog ćutanja. Ovde je bio slobodan.
Jednostavno je prezirala jutra. Sunčevi zraci su je svaki put zakucavali za krevet. Oduzimali joj sve i vraćali u realnost. Umorna i zamišljena od susreta, dan bi protraćila smišljajući sledeći san.
Snovi su ogledalo stvarnosti. Samo naizgled postoji razlika između njih i onoga što zovemo realnost. Sve to dva su dela iste celine.
Njen svet je bila ona polovina koja je tkala snove. Sve više se zapitala u njima i sve više uživala.
Znala je da to nije stvarno, ali je isto tako zelela da pobegne od onoga sto cuje i vidi dok traje dan.
Bila je to večna igra kruga. Sanjala je opale listove sa jasenova, i osećala njihovu nepodnošljivu lakoću. ,,A u dobru je lako biti dobar, na muci se poznaju junaci“ – rekla je kroz krik, i usmerila pogled na polu-pritvorene šalokatre, i delić mora, najlepšu tačku u trošnoj spavaćoj sobi.
Kroz celo telo je prošla jeza.
Znala je da jeza ne dolazi od hladnoće.